Да ли имам црквену свијест, једна је од таквих критика у недостатку озбиљних аргумената у вези с првим дијелом „Литија за лаку ноћ“
Извор: Стање ствари
Апологете издајничког режима Александра Вучића, готово у правилу, са својим противницима обрачунавају се уличарским жаргоном, личним увредама, а они који слове или себе сматрају неким интелектуалцима из личног арсенала своје опоненте прозивају за посједовање веома уопштених и недоказивих карактеристика. Да ли Александар Тутуш има црквену свијест, једна је од таквих критика у недостатку озбиљних аргумената у вези с првим дијелом „Литија за лаку ноћ“.
У којој мјери критичари бркају партијску и црквену свијест артикулисану кроз свој лажни патриотизам нећу истраживати, они то показују написаним, заобићу и питање шта је црквеност и црквени живот иако би и ти појмови требали бити укључени у значење црквене свијести. О црквеној свијести у једном најширем значењу рећи ћу: борим се и промишљам, с муком држећи је на окупу, након што Његова Светост уручује Томос самопроглашеној Македонској Православној Цркви, оној истој Титовој расколничкој, живој рани на организму наше Свете Цркве. Након што се одриче српских светиња жртве поднесене свих оних који се зарад Истине нису привољели повластицама и ревносно и устрајно остали непоколебљиви док их се Његова Светост није одрекла једним потписом. Можда је и њихова црквена свијест на својеврсном испиту као и моја након што су највиша одликовања СПЦ додјељена управо Александру Вучићу, недавно и Шешељу, и без набрајања свих министара крадљиваца, комунистичких комесара, богобораца…
Један од коментара на Литије за лаку ноћ
Већ су безбројни примјери одрађених партијских задатака црквених отаца – почевши од Првог међу једнакима, који кад треба прекрити неподопштине локалних шерифа, као партијаш са бијелом паном, одлази и прекрива срамоту ауторитетом институције коју представља. Који је више радо виђен гост у србијанском џет-сету, него неко ко показује да срцем разумије духовну и политичку ситуацију српског народа. Мада, рекао је на почетку да се неће бринути о социјалним питањима… Али је заступао ставове пандемијске диктатуре, одлазио на Косово правећи мале представе о Завјету за политичке почетнике кад је Вучић састанчио са Куртијем у Берлину, свјесно обмањујући вјерујући народ. Подржавао ревизионистичке симпосионе о Јасеновцу. Наставио на трагу легендарне изјаве блаженопочившег Патријарха Иринеја да се Александар Вучић за Косово бори као лав. По дубини понора између Патријаршије и српске стварности једна недавна изјава озбиљно конкурише – а то је честитка Влади и Предсједнику Републике на отказаном Европрајду!
Пуно смо прошли да би нам логика и даље давала подстрека лажним надама. Они који не пролазе слично преиспитивање не да немају црквену свијест, они немају никакву свијест.
Мрвице моје вјере и црквене свијести док стојим на Литургији, при помену епископа или Архиепископа, који нам на већ описани начин, својим (не)дјелима бркају те остатке – ипак ми кажу, било да стојим у цркви у Книну, Даблину или Београду да се из дубине предјезичког срцем помолим за поменутог. Да му дâ Господ снаге. Да га заиста дарује Црквом својом.
Јасно је да таква окупирана Црква не може предводити Литије које су истовремено Крсни Ход и протест, осим оних празничних и мирнодопских. Литија која није с благословом и учешћем црквених отаца, опет, није Литија.
Црква је од 2010. под контролом Служби безбједности и врха државе. У тој позицији СПЦ се није нашла одједном. Док су поједини епископи са својим Патријархом Павлом, схватајући дубину трагедије, почетком миленијума прекопавали свету косовску земљу у потрази за остацима српских новомученика, садашњи Патријарх је снажио политичке позиције наслањајући се и насљеђујући везе свог духовног оца, владике бачког Иринеја, баштинећи првенствено способност приближавања било којој идеологији. Трансформација блискости од жутих ка СНС-у изведена је на највишем нивоу.
Ту лежи и један наук. Иначе, ко год био на светосавском трону, против њега се не бори и не баца камење. Та борба није могућа. Али је могуће тражити жариште и генератор проблема. То је Држава, која још прије доласка на власт СНС-а, користећи наивност Митрополита Амфилохија, преко људи службе у Црној Гори користи огроман Митрополитов ауторитет и као песницом удара на тадашњег епископа Рашко-призренског блаженопочившег Артемија. То је био ударац који је озбиљно уздрмао и ослабио нашу Цркву, изведен у режији Државе. Штета није санирана, нити рана залијечена.
Превођење најозбиљнијег бирачког капацитета и енергије из радикалског корпуса у једну политичку снагу која ће у наредној деценији промјенити народну свијест – како су у својим говорима истицали и Борис Тадић, а касније и Александар Вучић – био је наредни задатак српске Дубоке Државе. Кориштење нове енергије, нових снага жељних пљачке, привилегија, диплома, свега онога што им је фалило је отпочело 2012. године – а у постизању истих циљева које је имала и започела претходна власт.
Основна матрица у том политичком инжењерингу којим управља Мајстор лично јесте господарење људском енергијом. На столу је 2009. било између осталих српских капацитета око 600 000 на сахрани Патријарха Павла и око 80% подршке Српској Православној Цркви.
Никола Варагић: Одговор А. Тутушу или Литије су организовали православци, родољуби и русофили
То богатство Једномислија је најприје требало привући лажном националном причом, заклињањем у Косово и у поштење. Или, народски казано, увиђајући истрошену прозападну жуту причу – промјенити плочу.
Стратешки важна за сваку наредну политичку борбу била је Црква и вјерници, управо због устројства и природе црквене организације. Ако не уживати отворену подршку бар избјећи противљење Цркве. Колико год да видимо да Патријарх гријеши не бацамо се камењем на њега јер ће упријети у нас прстом и рећи – ено га Богоборац, а то Србин не жели. То је генетски. Али, резултат упозорава; од подршке Цркви 2009. године од преко 80 одсто пада на подршку свега 30% грађана православне вјероисповјести. То истовремено значи и падање посљедњег рова одбране према сатирању српског бића.
У нашим данима Црква је оруђе власти и ту почиње и завршава прича о Литијама. Неоспорно је да су у Литијама које су одржане у Београду учествовали многи побожни и искрени, које ни вјера ни нада нису напустили. И долазили су баш да оснаже већ помињану црквену свијест. Сигурно је да је добар дио организатора пуним срцем пружио све своје могућности на располагање. Али, енергијом, тајмингом и циљем руководио је Мајстор. Као што рече један критичар сликовито (у другом контексту наравно), војска која истрчи из рова прије звиждука команданта, војска која је изгинула прије времена – а кад је требало није имао ко да истрчи.
Још један од коментара на Литије за лаку ноћ
Београдске Литије кренуле су с благословом и позивом парохијских свештеника који су вјеровали да раде нешто добро, кренуле су из Србије под покровитељством и учешћем отаца СПЦ – а завршиле пред олтаром Цркве Србије у Српском Свету, пред комесарима у мантијама и са панагијама.
Благоглагољивост Патријарха, банер са натписом Косово је Србија не могу сакрити криви пут којим је Литија отишла.
Та путања, чини ми се, кроз претходне догађаје није довољно добро оцртана онима који су ме критиковали у својим покушајима. Мајстор управља енергијом одавно, заиста се у једном тренутку нагомилало у овом народу много тога, изостала је озбиљна реакција и на Томос расколницима и на свакодневне свињарије које власт приређује својим грађанима. Један човјек је замјенио све институције, шта преговара о Косову нико не зна, о основним животним питањима да не говоримо: о пелету, дрвима, угљу, цијенама хране, непотребним несташицама узрокованим похлепом монополиста.
У мору проблема, док премијерка промовише таблице српског света без српског грба, у центар приоритета инсталира се Европрајд. И сад се ми расправљамо је ли Европрајд успио или не, слично оним ранијим подвалама је ли Св. Симеон Мироточиви требало бити представљен као ратник или монах, с мачем или крстом, да ли нека београдска улица треба понијети име праведника Благоја Јововића који пресуди усташком поглавнику. Актуелан је најновији игроказ у којем се спинује наводни сукоб Патријарха и Предсједника Државе, опет седацијско скретање пажње са горућих проблема.
У том смислу Литије су седатив. Да, седатив. Успаванка за бол. За бунцање о успјеху Литија и остале нуспојаве обратите се свом надриљекару.
Александар Тутуш (Фото: Лична архива)
Кад је Александар Вучић хтио донијети своју шибицу у Пљевља 2020. да запали Бадњак није му дозвољено. Никад то није заборавио, али и поред свих покушаја – није се озбиљније успио укључити у Литијски покрет у Црној Гори. Због тога су Литије у Црног Гори успјеле и стигле у исту земљу из које су кренуле.
Дакле, прича о Литијама је прича о судбини Србије. Да ли ће Србија остати Србија или ће бити преведена мистериозно у ентитет звани Српски Свет, чији је главни град Београд на води. Да ли ће Литију водити разне организације (не умањујем добру намјеру нити једне организације нити једног појединца) или пак Црква, којој то једино припада, која са пуном свјешћу иступа кад државни врх иде странпутицом (подсјетимо се Литије 1937. против Конкордата) – или ће та иста Црква пристати на слуганство Држави и Земаљском Кнезу а не Господу Једином, остаје да се види у наредним данима.
Могло би се рећи да се ствари у овом убрзању времена брзо откривају – колико је важан и извикан страни утјецај сила које су поражене у властитој држави, немоћне Америке која је на кољенима, Британије и цијеле Европе која посустаје пред сопственим проблемима – показаће се колико су нам стварна опасност и највећи непријатељ домаће хуље и сецикесе. До тада, не позивам нити сам то икад радио никога на окршаје. Борба против Српског Света који се географски налази у Отвореном Балкану, а не у Европи јесте борба за Свијест. Ово је борба за растворење ума. Разумјети да ли су Литије седатив неком ко је ходао пуног срца у поворци величанственим Београдом није лако. Лично допуштам могућност – и чак би волио – да гријешим у својим ставовима.
Вјерујем и осјећао бих се пораженим и саучесником свенародне пропасти (као што ћемо бити сви) ако једног дана – а даће Бог – на улице нашег Београда, у име Сунца Правде а не по наруџби Владаоца, не изађе Христов милион Србаља!
Востани Сербие!