А у гомили која ће гонити Шваба, Маринову, Арденову и остале у натовској шаци јада неће бити само девојчице са шаловима Харија Потера
Протест у Београду 7. јула 2020. (Фото: Владимир Живојиновић)
(Фонд стратешке културе, 15. 9. 2022)
Док се Западна Европа повија пред зимом демонстрација против НАТО кампање у Украјини, укупност науке и механике у погледу протеста гарантују нам пропитивање и о дубинама амбиса пред којим се тренутно налазимо.
Један од од недавних протеста у којим сам учествовао, а који ми се баш допао био је протест против намере ирског режима да масовно вакцинише школску деци Ирске и да их натера да у школи обавезно носе маске. На хиљаде ирских мајки и деце окупило се око владиних зграда, а мој пријатељ који је о томе био пуно боље обавештен од мене предвидео је да ће влада врло брзо одустати од те намере. Већ наредног дана је режим, суочен са стршљеновим гнездом разбеснелих мајки, пређашњу одлуку променио, па су ирска деца могла опет слободно да дишу. Оно што је било упадљиво у вези деце која су у том протесту учествовала било је њихово пристојно понашање, многи су око врата носили шалове Харија Потера, сви су с пажњом саслушали углавном досадне говорнике и сви су се на крају потрудили да за собом оставе чисто.
И док је права привилегија било гледати ту децу супротстављену режиму, исто се не може рећи за групу насилника који су намеравали да се надовежу на овај протест, чији је избор модних детаља јасно одавао да не припадају истом демографском окружењу ком је припадала већина других учесника који су на срцу имали искључиво интересе своје деце.
Но, такви паразити искоче на сваком месту на ком се јави замајац. Кад су Жути прслуци у Француској изашли на улице, одмах су се појавили копиранти (copycats) и у Ирској да организују сопствене верзије, с тим да је једна таква за базу имала Шин Фејнов главни одбор који предводи бивши обавештајни официр ирске војске. Док су у Ирској трајали велики протести против намета на воду, исти ти шарлатани који су намете већ измирили ускочили су да би преотели протесте ради остварења сопствених себичних интереса.
Кад смо у Ирској 1979. били сведоци масовних протеста против увођења казнених пореских стопа, ускочио је Конгрес синдиката Ирске (Irish Congress of Trade Unions – ICTU), пребацивши протесте на недељу ујутро, што их је на крају сасвим пригушило. А пошто данас исти тај ICTU у Ирској предводи протесте против високих цена енергената, можемо очекивати да ће и ти протести постићи тачно оно што је и предвиђено да постигну – апсолутно ништа.
И премда је лекција коју из свега овог треба да извучемо то да 1) мора да постоји неки изворни проблем против ког се протествује, а 2) да шарлатане из њих обавезно треба искључити, остаје чињеница да шарлатани, за разлику од обичног света, располажу логистиком довољном да направе гунгулу. А опет ће, чак и када демонстранти нешто започну, шарлатане које МИ5 и ирска војно-обавештајна служба одреде да предводе протесте биће тешко искључити, зато што они имају приступ до чувара капије, што им увек даје потребну предност.
Управо се то може видети и из начина на који АНТИФА и са њом сродне групе налазе начине да продру у све наводно прогресивне политичке и НВО групе, што им онда омогућава да буду барем сенка, ако не и интегрални део перманентне владе (permanent government) која се онда сваки пут обрадује таквим репризама прича за малу децу попут мита о Сизифу.
Када следећи пут одете у Даблин и нађете се у улици О’Конел, дигните поглед на кип великог Џима Ларкина (statue of Big Jim Larkin) којим је представљен у пуној снази свог говорничког надахнућа. Но, Ларкиново време је био период између 1907. и 1913. када је „Коњички клуб“ (погрдни локални израз за елиту која од бављења коњима ни не спушта поглед на обичан народ који гладује – прим.прев) породице по Дaблину изгладњивао док се нису коначно предале, као што су касније направили са британским Генералним штрајком 1926. и са штрајком синдиката рудара из 1984.
Иако су и 1907, 1913, 1926. и 1984. одавно прошле, има ту лекција које би ипак требало да запамтимо, као и код садашњих демонстраната са знаком Харија Потера на одећи. „Коњички клуб“ неће им олакшати ситуацију, ни њиховим мајкама, као ни холандским пољопривредницима нити канадским камионџијама. Они би их најрадије све редом уштројили и учинили да нестану. То је прва лекција, а ако и хоћете први позив за буђење.
Друга је, и поред крокодилског осмеха канадског диктатора Трудоа, дрољасте финске премијерке Марин, Џасинде Ардерн на Новом Зеланду, пајтоса Светског економског форума и њима сличних, то да би они да наше земље сведу на ниво Екваторијалне Гвинеје у којој исти ти пустоше државну касу, и тумарају у потрази за новом жртвом, док ми остали једва преживљавамо јер нам они то допуштају.
Деклан Хејс: Кад нам лекције о политичком лидерству држе кокаински зависници
Међутим ово није начин на који је ствари сагледавао Ларкинов поручник Џејмс Коноли, нити на који их данас сагледавају земљорадници Бенелукса и Француске. Пишући у периоду Локаута у Даблину 1913, Коноли је хвалио Ларкинов синдикализам, док је он громогласно говорио „да су радници Ирске затечени на коленима, а борио се да их на ноге дигне као људе, затекао их је са ропским оковима у души, а борио се да их замени неким од врлина које красе слободне људе; затекао их је без других начина да се бране осим лажима, улизиштвом и понизношћу, а он их је ујединио и научио да се тих вештина одрекну и да се с поносом ослоне на одбрамбену моћ у јединству.”
Једнако тако се и данас пољопривредници Холандије, Немачке, Француске и Белгије ослањају „с поносом на одбрамбену моћ у јединству,“ као што и Чеси почињу да се буде из дремежа да би са себе отресли НАТО „Коњички клуб“. А ако је „Коњичком клубу“ и даље потребна нека лекција из историје, нека се само сете да је сваки трећи Чех изгубио живот током Ратова за Реформацију, па да ће се, уколико на време не одустану, историја поновити, овог пута не као фарса, већ као досад невиђена трагедија.
Економиста Шарл Гав: Европљани су бијесни, и биће још бјеснији
Западна Европа није Екваторијална Гвинеја, а није ни Даблин 1913. Клаусу Швабу и његовом „Коњичком клубу“ би боље било да се уразуме и уплаше од поменутих земљорадника уједињених са непрегледним бројем Чеха, Шпанаца и Италијана све спремнијих за предстојећи обрачун са „вама који сте нас прогањали и притискали, вама који сте нас угњетавали и подмићивали, тиранима, лицемерима, лажовима!“ (…ye that have harried and held, Ye that have bullied and bribed, tyrants, hypocrites, liars! – завршни стихови поеме из 1916. „Побуњеник,“ ирског револуционара Патрика Пирса – прим. прев.) А у гомили која ће гонити Шваба, Маринову, Арденову и све остале у натовској шаци јада („basket of deplorables“ је израз који је Хилари Клинтон употребила да опише Трампове гласаче на изборима 2016. које је изгубила – прим. прев.) неће бити само девојчице са шаловима Харија Потера.
Деклан Хејс (Declan Hayes) је ирски римокатолик, новинар и писац, до скора нарочито ангажован око Сирије и Јапана.
С енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Стеван Бабић