Адвокат Драган Петрић: Врховни суд уништава грађане зарад бесрамног богаћења страних банака

Сви спорови против банака су изгубљени, у ком год стадијуму да се налази предмет, чак иако је наплаћен. Не пише то нигде, али ће се сваки суд ставова Врховног суда придржавати

Уколико сте било када тужили банку имате сценарио – идите одмах у ту исту банку да се покајете за тај грех; повлачите тужбе хитно; спремајте паре да им вратите са каматом. То поручује наш Врховни суд.

Уводна напомена: Када је Осло нападнут 1940. године, остарели командант Биргер Ериксен је, видевши флоту немачких бродова, батерији топова наредио: „Или ћу бити одликован, или ћу на војни суд. Пали!“ Потом је нацистима нанео 55 одсто губитака у инвазији Норвешке. Свако ко се овом скандалу не супротстави по мени није адвокат и/или судија – по цену војног (адвокатског, прим. аут.) суда за мене.

Оборен је Нацрт Закона о парничном поступку, затим су оборена аутентична тумачења Закона о облигационим односима предложена на иницијативу банака. Оба – притиском, па протестима адвоката и грађана. О томе сам писао управо на овом сајту.

Банке, ненавикнуте на поразе од самоорганизованог народа и адвоката, јуче су једним потезом задале озбиљан ударац за неколико стотина хиљада породица у Србији и (како, грешком, мисле) срушиле сваки отпор. Овај пут, нису коришћени инструисани стручни тимови, радне групе, посланици, већ наш сопствени Врховни касациони суд.

Адвокат Драган Петрић: Које проблеме могу да вам донесу измене Закона о парничном поступку

See more

Кренимо испочетка

Банкарски предмети, који толико боду очи, нису уопште тако компликовани. Ситуација је, суштински, јако једноставна: идете да подигнете кредит, новац вам треба. Банка вас услови да потпишете уговор (у супротном, нема кредита), где је ситно куцаним словима предвиђено да платите банци неке додатне трошкове за које ни банкарски службеник не зна да објасни шта представљају, а камоли ви, обичан грађанин, и да приде – вратите сав новац који сте кредитом узели, уз камату. Наш Закон о облигационим односима јасно предвиђа да све трошкове банка мора да урачуна у камату, није могуће да наплати нешто што ни банка не зна шта представља.

Банка је увек и одувек имала право да наплати, уз камату, оне трошкове који су реално настали, а који се лако документују. На пример, да би се убрзала процедура – банка затражи извештај кредитног бироа, плати га, а касније тај новац онај ко подиже кредит врати банци. То није никада ни било спорно.

То очигледно није било довољно, па се смислила процедура која може да се смисли само у државама са платежном моћи ни приближној државама из којих су управо те банке – под паролом Хајде да ми узмемо још нешто, нико нас не контролише, побогу, ми смо страни инвеститори. Смишљена је обрада кредита, одређена процентуално.

То иде овако: банка одреди проценат на само два одсто за обраду кредита, специјална акција и данима бомбардује рекламама, а ситним словима каже али не мање од 1.500 динара. Ви, заинтересовани за кредит од 10.000 динара – прочитавши два одсто очекујете да платите 200 динара за обраду кредита, али вас сачекају ситна слова – па уместо 10.000 динара, добијете 8.500, а платите тих 1.500 из ситних слова. Међутим, два одсто је и за комшију који, на пример, узме кредит од 10 милиона динара, те он тада плати 200.000 динара. Чекајте мало… а шта је разлика?

Радили сте папире у исто време, да се кредит обрачуна (обради) исти банкарски службеник је притиснуо исто дугме и одштампао вам (у року од два минута) исте папире. Ипак, на једном обрада износи хиљаду, а на другом – 200 хиљада динара. Онда одете кући и кажете себи: Јој, добро сам ја и прошао, платио сам само хиљаду, комшија је баш у проблему. А нешто не верујем да су за обраду комшијиног кредита дошли неки Американци да комшији дарују флашу вискија, одвели га да гледа Николу Јокића у Денверу и да је папир који је он добио златног сјаја у односу на ваш – вероватно је идентичног квалитета. Па зашто је онда 200 пута већа накнада? То само банка зна. Хајде да видим да ли је нека аустријска банка од свог држављанина уопште покушала да наплати неких „само два процента“, које је сама измислила, ван камате, за неки кредит. Нема теоретске шансе.

У међувремену, појави се и оснује Национална корпорација за осигурање стамбених кредита (даље: НКОСК), по канадском моделу, пошто смо ми прилично слични Канађанима, посебно у правном систему. Банке знају шта је њена суштина – банка осигурава свој капитал плаћајући премију осигурања, која се активира у случају да грађанин, који се одлучи да подигне стамбени кредит, не може више да га плаћа – и тада НКОСК банци (а на основу плаћене и издате премије осигурања) надокнађује евентуалну штету.

Ово је најпростије могуће – тема НКОСК је много комплекснија. Све банке, у току 2007-2008, закључују уговоре са НКОСК, те, због сигурности плаћања које пружа држава која стоји иза НКОСК, падају каматне стопе, пошто кредити више нису ризични. Креће већа потражња за стамбеним кредитима, али само због следећег:

Изгубили сте посао, па не можете да платите? Океј, активирамо полису, нама НКОСК плати губитак – ми смо зарадили, а ви изволите па се прегањајте са државом, некретнина свакако није ваша – иде на лицитацију. Оно што сте платили за рате вам се свакако не враћа.

У свим важећим прописима који регулишу осигурање новца/потраживања – апсолутна је обавеза да управо банке плаћају то осигурање, а таква је и логика. Ако пласирам свој новац, логично да ћу управо ја да платим премију осигурања, нећу тражити да то (уместо мене) уради мој колега са посла. Али, банке су се и ту досетиле – што би оне плаћале то осигурање? Зар није лакше да то уради онај ко подиже стамбени кредит? Пошто је претходно банка, без да ју је ико натерао, закључила уговор са НКОСК, она је сада дужна да сваки стамбени уговор нуди на осигурање – нема да се бира. Тада почиње и прича да, ето, ти кредити морају да се осигурају, а да је прописано (иако није) да то осигурање мора да се из џепа плати пре куповине стана, иначе ништа од кредита.

Будући на и те како познате цене квадрата у градовима Србије, велика већина грађана, немајући други начин да обезбеди простор за становање, улази у такве кредите. Одредбе да осигурање мора да се плати улазе у банкарска документа да би то била чиста и уговорна обавеза онога ко кредит подиже. Сви муком натерани грађани то беспоговорно плаћају и потписују било какве уговоре пошто је брига за обезбеђивање крова над главом јача од свих ситних слова уговора. Касније, никада никакву полису од НКОСК нису добили, нису је ни видели, али су барем решили стамбено питање..

Међутим, сви ти људи су доведени у заблуду. Банка је прво склопила један уговор са НКОСК, па други са тим грађанином, жељним да се стамбено обезбеди. Првим уговором је себе обавезала да нешто плати, другим уговором је грађанина обавезала да плати управо то на шта се претходно банка сама обавезала. То, по законима ове државе, није дозвољено. Када потпишеш уговор, ти преузимаш и обавезу да га испуниш. Али, то важи за мене, за вас, не за банку. Она може да обавеже и тог неког трећег, није проблем. Ипак је у питању страни инвеститор. Онај који је кредит узео је само прости држављанин Србије.

Е, сада креће оно главно

Да подсетим, пред свим могућим судовима ове земље налазе се стотине хиљада предмета у којима грађани потражују од банака оно што им Законом (ове земље) никада није припадало, а што су безобзирно узеле обављајући послове давања кредита. Да ли су то банке назвале: накнаде, трошкови, обраде, праћења, администрирања, осигурања, није битно, нису за такво поступање биле овлашћене. На самом почетку јављања те проблематике (23. мај 2018), наш Врховни касациони суд доноси свој јасан став о свему томе, који касније и образлаже.

Неколико стотина хиљада грађана покреће поступке за повраћај тако од њих узетог новца, такве поступке добије, те им се новац враћа. Они не узимају од банака ништа њихово, већ враћају своје. Судска пракса се у потпуности уједначава, нема ништа спорно – сви судови пресуђују на начин како то прописи налажу – укључујући и Врховни касациони суд (у небројено наврата).

Након неколико година у дефанзивном положају, а схватајући да ће морати да се суоче са тим да ће незаконит новац (већ узет и вероватно изнет из Србије) морати да враћају и да то правдају сопственим централама, стране банке инструишу радну групу Министарства правде на квази-битну промену ЗПП, те инструишу и поједине посланике на накарадно тумачење ЗОО. То пада, не пролази, врло брзо се схвата да од тога нема ништа. Међутим, 16. септембра је извршен главни напад на пар стотина хиљада породица које су се дрзнуле да туже банке. Врховни касациони суд донео је новелиране правне ставове о оправданости обраде кредита и НКОСК.

Као увод у све ово, мора се истаћи да је тек у четвртак адвокатска јавност дошла у посед документа који је сачинила Америчка привредна комора (заједно са Саветом страних инвеститора). Наведена Комора се 26. фебруара 2021. обратила директно председнику Србије и председници Владе Србије – а са захтевом да се отклони правна несигурност и масовни спорови против страних инвеститора (банака), те се приде тумаче и одредбе Закона, па указује како српски судови немају појма у томе шта раде, а Америчка привредна комора ипак то зна много боље – па ће им, неукима, растумачити. Америчка привредна комора је, миц по миц, добила то што је тражила, пошто не није одговор за страног инвеститора.

Јован Пјешчић: Aутентично тумачење Суперхика

See more

Врховни касациони суд је прво објавио допуну сопственог става из 2018, који је већ образложен и примењен неколико десетина хиљада пута. Допуну тог става није тражио ниједан суд ове државе, који су за тражење тог става једини овлашћени, пошто нема ниједног спорног питања. Став се одједном и сам од себе допуњава новим схватањем да банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту. Ово је потпуна измена, а не допуна става из 2018. Наравно, на штету грађана. Да видимо даље:

Правно је ваљана одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да плати банци премију осигурања код НКОСК… Банка није дужна да корисника кредита упозна са структуром и начином обрачуна премије осигурања кредита.

Преведено на српски – банка је могла да вам наплати било шта, само ако је то укључила у ситна слова уговора. Дакле, ако сте потписали да ћете платити 1.000 евра за НКОСК и две мерино овце, ако не претходно: онда 4.000 евра за НКОСК – ви сте, од четвртка, правно и стварно обавезни да набавите мерино овце или да нађете још 3.000 евра, иако сте претходно платили 1.000. Зашто? Зато што је тако Врховни касациони суд рекао. Не пише то нигде, али ће се сваки суд ових ставова придржавати. Сви спорови против банака су изгубљени, у ком год стадијуму да се налази предмет, чак иако је наплаћен.

Врховни касациони суд: Банка није дужна да корисника упозна са начином обрачуна осигурања кредита

See more

Ако сте тужили банку, поступак ће се свести на утврђивање да ли сте потписали уговор. Ако јесте, сагласни сте са свим што у њему пише, те тужба сигурно пада. Ако сте се жалили, пада вам и жалба. Уколико се банка жалила, она ће бити усвојена. Прилично је болна чињеница да је то – стварно то. После овога, нема ниједног предмета који ће се против банке добити, а сви добијени поступци ће се обновити – да би се утврдило да ли пише у уговору да банка може да вам наплати хиљаду, две, пет, 300 хиљада динара.

Тако ће се доћи до ситуације да, ако сте поступке добили, али у уговору нешто пише, што је увек случај, сав новац који вам је исплаћен морате да вратите са каматом. Банка вам је једном узела нешто што јој не следује, то сте и доказали, повратили свој новац, али се онда појавио Врховни касациони суд да заштити јадну банку, па сте дужни да платите тај новац, али и камату за дрскост што сте свој новац вратили.

У ранијим текстовима сам то рекао – немојте заборавити, банке су ангажовале и најскупље адвокате у Србији – и њима ћете да платите парничне трошкове. Дакле, ако сте платили обраду и НКОСК 150.000 динара, добили спор, узели новац са каматом, сада ћете вратити тај исти новац (али са много већом каматом), платити све судске таксе (додатних деведесетак хиљада динара) и платити адвоката банке (додатних још стотинак хиљада). Није много – можда 400-500 хиљада динара, које сте сигурно наменили да платите банци, а због оваквих ставова нашег највишег суда. Нашег? Не бих рекао.

Закон о судијама је регулисао да судија Врховног касационог суда, осим поседовања правничког знања, мора да буде достојан своје функционе, што подразумева поштење, савесност, правичност, достојанственост, истрајност и узорност, а што све подразумева чување угледа судије и суда у служби и изван ње, свест о друштвеној одговорности, одржавање независности и непристрасности, поузданости и достојанства у служби.

Овако наменски и плански донети ставови не показују чак ни правничко знање, али потпуно негирају било какву заблуду о томе да је иједан судија који је учествовао у доношењу оваквог става на овај начин очувао углед суда, те да је имао и један одсто друштвене свести о било коме осим о себи, док је независност, непристрасност и поузданост јако тешко коментарисати без много тежих речи.

Сећамо се да су пре пар година те исте судије тајно прескакале ограду да би отишле са посла, а то је била ситуација где је можда било пет одсто оштећених у односу на број потенцијално оштећених данас. Очигледно је у међувремену утврђена већа цена, па су ови ставови могли да се скупље продају – што је и урађено (ово је значај цитата Биргера Ериксена са почетка текста). Потпуно је нелогично и неприхватљиво, да Врховни суд финансијски уништи пар стотина хиљада сопствених грађана и њихове породице зарад омогућавања даљег бесрамног богаћења страних банака и њихових адвоката, а да претходних неколико година потпуно уједначене праксе свих судова и десетине хиљада добијених пресуда обрише са укупно пет реченица. Неколико месеци пред свеопште изборе? Па, није то баш најпаметнија стратегија.

Значи, уколико сте било када тужили банку имате сценарио – идите одмах у ту исту банку да се покајете за тај грех; повлачите тужбе хитно; спремајте паре да им вратите са каматом и да платите и адвоката и судске таксе. Ето, то нам наш Врховни суд поручује.

Ни овај пут адвокати на ово неће пристати, те предстоји нова борба. Ово је знак да је правна сигурност у овој држави уништена, да не постоји ништа што се преко ноћи, а под утицајем и зарад инвеститора, не може променити простим ставом од пет реченица. Биће тешко, али се од борбе неће одустати. Превелика бура је подигнута, превелик број људи ће бити погођен. Адвокати сигурно неће гледати као случајни посматрачи да ова срамота заживи у правном систему Србије. Једноставно, неће проћи.

Аутор је адвокат из Новог Сада

Опрема: Стање ствари

(021.рс, 18. 9. 2021)