Намера Коалиције НАДА је, несумњиво, за сваку похвалу. Поднеће свој предлог Народној скупштини, она ће да га усвоји, и ето спаса за српски језик и писмо
Илустрација: Новица Коцић
Крајем месеца јула прошле године у Београду су се састали представници министарстава културе Републике Србије и Републике Српске и одредили полазне основе за усаглашавање законских регулатива о српском језику и ћириличном писму у Србији и Републици Српској.
Њихов заједнички став био је да су језик и писмо идентитетско право сваког народа, па тако и српског који живи са обе стране реке Дрине.
После тог охрабрујућег саопштења – да ће се нешто предузети за очување српског језика и писма – више није било никаквих вести. Представници се досад не огласише, па се не зна да ли су нешто смислили како би се зауставио суноврат српског језика и ћирилице. И јесу ли стигли до неких спасоносних предлога, који би затим требало се појаве пред посланицима и једне и друге Скупштине да би били усвојени, а идентитет српског народа заштићен?
Међутим, док од њих нема вести, читамо проглас Коалиције НАДА „Заштитићемо ћирилицу законом у Скупштини Србије.“ Чланови НАДЕ – ПОКС, ДСС и 19 удружења грађана намеравају да Скупштини Србије упуте предлог Закона о заштити ћирилице.
Осамдесет пет посто јавних натписа у Србији, како кажу, исписано је латиницом, а тај број се повећава за 1% сваке године, па ће за петнаест година српско писмо потпуно нестати.
Држава мора Законом да стимулише предузећа да фирмарине исписују ћирилицом укидањем такси на њих и другим повластицама. Штампаним медијима који објављују текстове ћирилицом треба умањити порез, издавачима који објављују књиге српским писмом, такође.
Намера НАДЕ је, несумњиво, за сваку похвалу. Њени чланови знају пут којим се долази до закона и не желе да иду било каквом пречицом. Поднеће свој предлог Народној скупштини, она ће да га усвоји, и ето спаса за српски језик и писмо. Заборавили су да су 20. маја ове године већ видели како изгледа усвајање накарадног и штетног Закона о родној равноправности.
Такозвани народни посланици у Скупштини, који своја излагања почињу хвалоспевима вођи, а завршавају их блаћењем опозиционих првака и узвиком „Живела Србија“ једноставно нису имали времена (нити их је то уопште занимало) да сазнају шта о овом Закону мисле стручњаци за српски језик
Као ни АV, који га је без речи потписао.