Како се формирала толика количина мржње према Србима? Из ове перспективе бројеви заиста нису важни. Поготово када су веома удаљени од укупног броја жртава
Фото: United States Holocaust Memorial Museum
Господин Вељко Ђурић Мишина је објавио одговор на текст Слободана Антонића о предлогу о изградњи меморијала за Јасеновац у Београду. Пре неколико дана сам имао част да се састанем са господином Ђурићем и да у неформалном разговору чујем историјску аргументацију за моје сумње.
Господина Антонића ценим као једног од наших највећих живих интелектуалаца. Господину Ђурићу не могу да „нађем меру“ међу историчарима јер то није моја област интересовања.
„Мешам“ се у отворену полемику из разлога што мислим да не може бити плодна, а ружне речи и квалификације које може да произведе никако нису у интересу српског народа.
Као аналитичар провео сам 18 месеци интензивно се бавећи формирањем базе података жртава Другог светског рата у Југославији (видети нпр. „Геноцид хрватске државе над Србима, 1941-1945: број страдалих по презименима и родовима“, Макроеномија.орг, 4. 8. 2016. – прим. ур.). То је око 70 викенда које сам буквално провео уз податке о жртвама, игноришући постојање мојих укућана. Док сам се бавио формирањем базе барем по 5-6 пута сам – на делић секунде, или дуже – периферно и несвесно читао имена и презимена жртава, рачунао њихову старост (која се формирањем базе сама очитала за све жртве), и размишљао о ужасима који су се догодили.
Прилог „Васићи страдали у НДХ“ објављен 31.5.2020. на сајту Макроекономија.орг који води М. Здравковић
Стога мислим да је много важније проучавати и објашњавати патологију мржње која је довела до овако болесних и масовних злочина. Како се формирала толика количина мржње према Србима? Како се она и данас, и чиме храни? Уколико се не бавимо овим питањима имаћемо и Антонићеву „НДХ верзију 4“. Поновиће се, само када се створе повољни услови, јер смо склони и праштању и забораву. Из ове перспективе бројеви заиста нису важни. Поготово када су веома удаљени од укупног броја жртава.
Прилажем списак жртава закланих и бачених у много река и речица, њих 210, и деце заклане у школама у Шурманцима и Челебићу, њих 235. У списку сам пронашао и Павловић Радета набијеног на колац у општини Ораховица.
Део списка који је приложио Мирослав Здравковић
Ово није списак свих бачених у реке или закланих у школама. Молим сваког читаоца да издвоји пар секунди да прочита податке о свакој жртви и да се замисли над ужасом који се догодио. Заиста мислим да су бројеви од мањег значаја у односу на чињеницу да су се овакви ужаси догодили у НДХ, и да имају мало упоредивих догађаја у историји човечанства.