Четврти учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је Стефан Каргановић, председник НВО „Историјски пројекат Сребреница“. Серијал припрема Владимир Димитријевић
Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац
Уместо увода
С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.
Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.
Стефан Каргановић: Да ли ће Јасеновац постати „четничка измишљотина“ или ће остати заветни храм овог народа, зависи само од наше спремности да памтимо и сведочимо
Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?
Пре неки дан, нови директор Меморијалног центра у Поточарима Емир Суљагић на свом Твитер налогу изјавио је да је “Јасеновац четничка измишљотина.” Овај безобразлук не делује нимало изненађујуће онима који помно прате развој јасеновачке контроверзе. С једне стране, упадљиво је настојање хрватске политички ангажоване науке да размере људског страдања у Јасеновцу драстично умањи и да карактер овог логора смрти у јавној свести цинично преиначи, приказујући га као “радни логор,” па чак и као “сигурну кућу” за потенцијалне жртве усташког прогона. Истовремено, све су одважнији тренутно малобројни али стога нимало занемарљиви гласови са српске стране који усвајају основне премисе хрватске ревизионистичке методологије. Суљагићеви дрски коментари остали би углавном без жаоке да њихов аутор не иступа осокољен гласовима српских опортуниста, који иду на руку његовом малициозном наративу. Оно што су, позивајући се на небулозне “научне” критеријуме, неодговорни српски стручњаци већ свели на најмању могућу меру, отишавши само логички корак даље Суљагић је довршио – и поништио сасвим.
Па ипак, у интервјуу сарајевском “Ослобођењу” сам Суљагић је mutatis mutandis дао изванредан начелни одговор на постављено питање: “Против негирања се бори систематским истраживањем, учењем, писањем, константним раскринкавањем лажи. Памћење је такође рад. На памћењу се ради. На томе како ћемо бити упамћени и хоћемо ли уопште бити упамћени морамо да радимо прије свега ми.”
Osoba koja rukovodi Memorijalnim centrom Potočari u Srebrenici. 🙄 pic.twitter.com/LPnVsZP6Ih
— Bodljikava (@Bodljikava) October 28, 2019
Наравно, као доследан балкански примитивац он пориче другима оно на чему за себе грчевито инсистира. Aли ако Сребреницу у његовом наративу заменимо Јасеновцем, са неочекиваног места добијамо тачан и за све Србе, пре свега оне посустале и посрнуле, поучан одговор на питање какав би значај Јасеновац требао имати у српском историјском памћењу. Самомрзећим Србима свих врсти и фела Суљагић пружа беспрекоран одговор на постављено питање.
Или би њима можда више одговарало објашњење какво место у српском историјском памћењу Јасеновац нипошто не би требало да има? Оно гласи овако. Јасеновац српском народу није потребан као повод за баратање лажним цифрама или као пропагандно покриће за сурова недела претходно почињена према суседима. Није му потребан ни као оснивачки мит српског идентитета. А потребан му је најмање као инструмент за морално уцењивање других.
У српском историјском памћењу Јасеновац је опомена садашњим и будућим нараштајима да је српски народ на сталном нишану до истребљења (то и јесте смисао појма геноцид). Али не зато што је некоме из баналних разлога антипатичан, нити из разлога који би се још горљивијим самопорицањем и посвећенијим самопонижавањем икада дали изгладити. То је зато што је управо он, а не варвари који му држе морална предавања, носилац универзалних вредности, укорењених у Православљу и утканих у дубинску психу и културу Срба. Јасеновац је симболичко и трагичко упозорење поколењима да су Срби нациљани не због нечега што чине, него због онога што јесу. И да се то односи на свакога од њих, без обзира на појединачне ставове и опортунистичке компромисе, или на личну блискост или удаљеност од узвишених вредности које обликују саборни, метафизички лик српског народа.
Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?
Мада их распирују и наметљиво воде особе са стручним претензијама, па чак и богословским ознакама, те полемике су лишене научног утемељења. Тврдња да је поименични попис јасеновачких жртава искључиви или најпогоднији оквир за одређивање статистичког обима злочина потпуно је бесмисленa.
Од злочина до данас прошло је око 75 година. За то време политичко ометање савесног истраживања и прикупљања архивске грађе спровођено је систематски, као државни пројекат. Са изузетком случајно сачуваних анегдоталних исказа о начину како је логор радио, прецизних и поузданих службених података о размерама убијања у Јасеновцу нема много. На временском растојању од три четвртине века, поред тешко опорециве чињенице да су у Јасеновац масовно и једносмерно довођени припадници трију народа, Срби, Јевреји и Роми, и да је за њих тај логор био изузетно непријатно и фатално место, мало тога се да утврдити са научно задовољавајућом тачношћу, а најмање изразити поузданим цифрама. Али то не значи да је једино преостало решење прихватање приступа за који се, у циљу забашуривања злочина и одрицања од кривице, опредељује преовлађујућа струја данашње хрватске историографије.
Стефан Каргановић (Извор: standard.rs)
Ствар је врло једноставна и јасна је сваком са неокрњеним здравим разумом, чак и да нема диплому из историје.
Време за поименично пописивање жртава Јасеновца, и на целој територији НДХ, било је одмах после 1945, првих година после завршетка Другог светског рата, док су сећања преживелих још увек била свежа, када је знатно већа количина докумената била на располагању а многи трагови злочина још увек незатрти. Та јединствена прилика да се методолошки веродостојно бројчани обим страдања у Јасеновцу утврди стицајем политичких околности заувек је изгубљена. Резултати таквог истраживања, да је благовремено проведено, довели би у питање политику режима који је у Југославији био инсталиран уз прећутни споразум да неће инсистирати на изношењу чињеница које би тешко дискредитовале Ватикан и Католичку цркву. То је разлог зашто током наредних деценија чињенице у вези са Јасеновцем и геноцидом у НДХ нису истраживане, док су документа на основу којих би се обим страдања дао тачније проценити већим делом уништена.
Попис жртава који се предузима под најнеповољнијим околностима (исувише велико временско растојање од догађаја, недостатак докумената и практична немогућност извођења објективног истраживања у Хрватској и федералном делу БиХ, одн. на највећем делу територије непосредно повезане са местом злочина) по својој природи не може довести до свеобухватних и научно одбрањивих резултата. Неострашћеним професионалним историчарима овај основни методолошки закључак кристално је јасан и савршено познат.
Зато жучни и ad hominem напади, под плаштом “стручности,” на сваког ко процењивање броја жртава Јасеновца другачије сагледава, а нема диплому из историје, не представљају легитиман допринос озбиљној расправи на ову мултидисциплинарну тему.
Ово тим пре што је у историјској науци непознато правило које налаже да је поименични попис искључиви или најпоузданији начин да се утврди број жртава масовног страдања. Како можемо бити сигурни да ли из објективних разлога одређени број жртава сада више није било могуће пописати? Израда чак и непотпуног али методолошки исправног списка свакако јесте значајно помоћно средство за процену доње границе вероватног броја жртава, али то није једини валидан начин да би се дошло до жељеног податка.
Поред пописивања жртава, што је приступ чији ће практични недостаци расти упоредо са временским растојањем од предметних догађаја, постоје и други, историјској науци подједнако прихватљиви начини да се чињенице бар оквирно установе. Један од тих начина је разматрање једновремених бележака и извештаја компетентних посматрача. У овом случају, то су изјаве немачког, и у мањој мери италијанског, војног и управног особља на територији НДХ. Укрштањем таквих извештаја долази се до процене од између пола милиона и 750,000 жртава геноцидних дејстава на територији НДХ, чији је саставни део убијање логораша у Јасеновцу и на другим местима концентрисаног масовног страдања. Ове глобалне цифре високих представника окупаторских снага, који су имали неометан увид у стање, у чије канцеларије су се сливали извештаји теренских органа и чије процене су утолико веродостојније што су против интереса, будући штетне по репутацију њихових хрватских савезника, не смеју и ни по каквим научним мерилима не могу бити изостављене из разматрања српских “професионалних историчара.” Бар док се не обави општи и поуздан попис свих српских жртава у НДХ, што је све мање вероватно да ће се икада догодити.
Језива статистика у спомен комплексу логора Доња Градина (Извор: Википедија)
Други и још ефикаснији начин да се постигне исти циљ, уважавајући највише критеријуме професионалних историчара, јесте раскопавање и ексхумација масовних гробница у Доњој Градини, која је била у саставу логорског комплекса Јасеновац a згодним сплетом околности налази се сада на територији Републике Српске. Никакве полемике не могу да замене разгледање материјалних доказа. А у овом случају, непримећени и непрокоментарисани од стручњака, материјални докази буквално су на дохвату руке, свега неколико метара испод површине земље. Зашто професионални историчари и духовне старешине који су се огласили на ову тему, уместо жустрог полемисања око небулоза, у своје и у име угледних установа које заступају, са екипама својих сарадника и лопатама у рукама, не изађу на терен да захтевају отварање ових врло доступних јасеновачких масовних гробница и научно испитивање њиховог садржаја? У тим гробницама већ деценијама леже политички запостављени посмртни остаци знатног дела јасеновачких жртава и опипљиви форензички докази размера њиховог страдања.
Њиховом ексхумацијом дошло би се до коначног одговора на питање чије су процене најближе стварном броју страдалих у Јасеновцу и ставила би се тачка на ову неописиво ружну балканску полемику.
Владимир Димитријевић