Само након свргавања западне хегемоније могуће је успостављање условне мултиполарности. Највећа борба одвијаће се у дубинама евроазијског континента, борба која је намерно скривана од наших очију, али која је блиска нашим балканским срцима
Евроазија (Извор: Википедија)
- Стратегија одржавања хегемоније
У претходним текстовима (овде и овде ) покушали смо да објаснимо да такозвана униполарност у међународним односима заправо представља континуитет вишевековне доминације евроатлантизма над целим светом.
Евроатлантизам, формално настао стварањем НАТО пакта, суштински постоји од тренутка када су Колумбо и Васко да Гама са обала атлантског океана започели своја прекоокеанска освајања. Сматрамо да је историјска епоха у коју смо ушли почетком деведесетих година прошлог века из стратешке перспективе врхунац евроатлантизма, и то из три кључна разлога:
- По први пут Запад наступа јединствено; унутар Запада постоји висок степен кооперације за разлику од предходних периода који су обележени конфронтацијом.
- Колонијализам, доминантну појаву претходних векова, замењују међународне организације као што су ММФ, Светска банка и СТО. У тим организацијама власничка структура омогућава најмоћнијим западним државама да намећу законе, одређују услове, а слабији су принуђени да их поштују. Овако успостављен међународни поредак по први пут даје формалну легитимацију западној доминацији.
- Релативна моћ евроатлантизма по први пут, како је објашњено у другом делу нашег текста, почиње да опада. Мале су шансе да се процес преокрене, али велике могућности да се моћ задржи још дуго времена.
Када говоримо о униполарном свету, или тачније недостатку биполаризма из времена Хладног рата, ми заправо покушавамо да обележимо епоху у којој живимо. У већини случајева под униполаризмом се подразумева апсолутна доминација Сједињених Држава, јединственог центра који самостално решава судбину света. Међутим, хладноратовска биполарност није подразумевала сукоб Сједињених Држава и Русије, већ сукоб два система (либерално-демократског и комунистичког), сачињених од група држава и војних савеза. Сједињене Државе нису самостално водиле рат против комунизма, већ су биле предводник и лидер унутар система изграђеног уз помоћ европских савезника. Савремени систем није постао Пакс американа, пошто на политику Вашингтона настављају да утичу и други субјекти међународне политике, пре свега атлантски савезници и Јапан. Заједно, они чине затворени клуб изабраних – Групу 7, где се сваке године усклађују заједнички кораци на очувању постхладноратовског, западно-центричног, победничког система. Одлуке које се доносе у склопу оваквог савезништва заснивају се пре свега на комплементарним интересима чланова групе и лидерској улози Сједињених Држава. Ни једна држава, колико год била велика, нема довољно ресурса да самостално одржава глобалну хегемонију. Тајна Америке је у стратешкој изградњи савезништва заснованих на евроатлантским основама, а у случају Јапана и на употреби нуклаерних бомби. Група 7 сведочи о постојању различитих центара моћи унутар система униполарности. Из тог разлога је епоху у којој се налазимо прецизније назвати полицентрична униполарност.
Група 7 (Извор: Dreamstime.com)
Означавајући овај моменат у историји као полицентричну униполарност и посматрајући је кроз призму еволуције евроатлантизма, који је досегао свој врхунац у смислу глобалног утицаја, ми стварамо оперативни оквир за правилну анализу њихове стратегије и политике која се предузима у циљу задржавања моћи.
Такође је битно разумети да није свака политика неке империје или хегемона априори империјалистичка. Запад, на пример, глобалном контролом коју остварује у међународним организацијама и на војном плану нема потребу да спроводи политику територијалне експанзије, то јест империјализма, која је давно завршена. Основни спољнополитички интерес на овом стадијуму развоја евроатлантизма јесте консолидација и интеграција формално признатог, а самим тим и легитимног, западноцентричног поретка. Војне интервенције и политичке одлуке лидера евроатлантске заједнице од почетка 21. века до данас мотивисане су пре свега потврђивањем освојених глобалних позиција како би се на дуги рок успешно спроводила политика статуса кво или, другачије речено, одржавала хегемонија.
Стратешки интерес Запада јесте обезбеђивање успостављених међународних институција и одржавање специфичне расподеле моћи. Из тог разлога, западне државе на челу са САД свој интерес представљају као универзално начело, а себе као чувара међународне заједнице. Евентуална криза у међународним односима може бити само последица империјализма и ревизионизма незадовољних актера, чији је циљ ремећење постојећег статуса кво. Први задатак чувара међународне заједнице јесте да препознају незадовољну (ревизионистичку) државу која је уједно и активни геополитички играч, способан да преокрене регионалну равнотежу снага у своју корист. Следећи задатак је спровођење заједничке казнене политике како би се упутио јасан сигнал да успостављени статус кво има широк консензус, и да његово довођење у питање неће бити толерисано. Казнена политика подразумева широк спектар деловања, од економских санкција, трговинских ратова преко смена режима и вођења правих ратова.
Тренутно су Кина, Русија и Иран идентификоване као одметници светског поретка и његови највећи стратешки противници. Оне својим економским, идеолошким и војним потенцијалима прете да истисну утицај атлантизма из свог блиског суседства и наруше однос снага у региону. За атлантисте сваки регион је важан због одржавања интегралног глобалног тржишта, контроле транспортних коридора, енергетских извора и људских ресурса. Глобална хегемонија функционише као систем крвних судова: уколико се на једном месту пресече доток крви, цео организам се налази у проблему.
Како би се спречио овакав сценарио, Запад своје ресурсе не инвестира у директну конфронтацију са ревизионистичким државама, већ промовише савезништва са малим и средњим државама у суседству противника. Трансфером технологије, отварањем тржишта и капиталним инвестицијама, овим државама се омогућава да испољавају свој суверенитет против империјалистичке политике моћног суседа, а у корист политике статуса кво. Што су савезници више изложени претњама ревизионистичких сила, то је премијум спонзорство веће. У таквим околностима њихова геостратешка позиција добија на значају сразмерно њиховом заоштравању односа са суседом. Подршка слободи и независности угроженим државама у складу је са повељом УН и међународним правом, што оваквој стратегији даје међународни легитимитет, а уједно и врло ефикасан метод у обуздавању регионалних противника. Мале и средње државе претварају се у санитарни кордон на истуреним линијама одбране униполарног светског поретка (такозваним frontline defenders).
Атлантска савезништва закључена на оваквим мотивима подељена су на три региона у којима се налазе и три највећа противника статуса кво:
- Балтичко-црноморска линија савезништва успостављена против Русије, која полако добија геополитичку димензију под називом Интермаријум;
- Арапске државе на ободу персијског залива, заједно са Израелом, које представљају моћни савез против иранске експанзије, и из тог разлога све су гласније идеје о формирању арапског НАТО-а;
- Нова концепција „слободног и отвореног Индо-пацифичког океана“, иницирана после говора председника Трампа у Вијетнаму новембра 2017 године, која има за циљ да поред традиционалних савезника увуче Индију и остале државе региона у антикинески блок. Стављајући акценат на слободни, међусобно повезани регионални режим трговине, Сједињене Државе покушавају да максимално изолују Пекинг и ограниче кинеске регионалне иницијативе.
Објективни географски услови џиновске руске територије чине од ње природног непријатеља сваком претенденту на глобалну хегемонију. Историјско искуство показује да Русија постаје мета сваки пут када своје ресурсе користи у сврху јачања сопственог суверенитета и интегритета. Ако би се у садашњим околностима војни и политички притисак занемарио, Русија би се врло брзо, захваљујући својим материјалним ресурсима претворила у конкурента способног да парира свакој хегемонији. На Русију је зато пожељно вршити притисак и без конкретног политичког разлога, а приоритетно уколико се она не придржава правила игре. Притисак се врши посредно, пружањем подршке државама Источне Европе у оној мери у којој Русија постаје снажнија. Најбољи пример је Пољска, прва држава у Европи коју је Трамп посетио као председник и једна од држава са највећим економским растом у ЕУ. Од Пољске се прави будући стожер који окупља државе од Балтичког до Црног мора. Румунија је у 2017. године била једна од држава са највећим повећањем војног буџета који је износио 20 процената. Слична је ситуација са Украјином и балтичким државама. Све то има за циљ одржавање равнотеже снага на пост-совјетском простору и ограничавање руског утицаја. Економија Русије из перспективе Запада налази се на коленима, а кроз нову трку у наоружању (излазак из споразума РСМД) , економске санкције и стварање регионалног антируског блока (Интермаријум), покушавају да је докрајче и коначно отворе за либерално-демократску експлоатацију.
У случају релаксације односа Запада и Русије, западни савезници на истуреним линијама одбране могли би да постану независни играчи, балансирајући између две велике силе или у још горем случају нашли би се у руској сфери утицаја. Инцидент у Керчком мореузу, који по речима Петра Порошенка изазвао „прилично снажна реаговања против Москве“, добар је пример субјективног и пристрасног односа Запада према украјинској кризи. У сукобу између Украјине и Русије, Запад није неутрални арбитар, још мање посредник мирног решавања конфликата. Украјина је frontlinе defender у борби против ревизионистичке државе и зато она увек мора да буде жртва без обзира на чијој страни лежи кривица. Подршка мора бити недвосмислена како би се одржавала регионална равнотежа и стабилна линија одбране. „Европа се од Русије брани у Кијеву“ изјавио је Џо Бајден 2015. године у Врховној Ради Украјине.
У тексту чији је превод објављен и на сајту Стање ствари, Међународна кризна група говори о „нелогичности америчких санкција Ирану„. Очигледно је реч о анализи која је се заснива на идеалима и жељама, а не на реалној политици коју спроводе атлантисти. Санкције Ирану представљају сигнал његовим крвним непријатељима Израелу и државама Персијског залива да Сједињене Државе одлучно подржавају антииранску политику у региону и да ће у случају ескалације сукоба недвосмислено бити на страни савезника. На тај начин ојачава се крхка регионална равнотежа снага на Блиском Истоку, а уједно промовишу нова савезништва, у првом реду између Саудијске Арабије и Израела. Циљ Сједињених Држава није „умањење реметилачке активности“, већ обуздавање а потом и свргавање иранског режима. Ирану се не сме пружити прилика да попуни вакум настао колапсом суседних држава Сирије и Ирака. Иран својом антизападном политиком представља претњу број један западној хегемонији над ускомешаном исламском цивилизацијом. Уколико и дође до ескалације сукоба, биће то далеко од Европе и Америке, а у првим редовима бориће се муслимани између себе. Цена за спонзорство Израелу и заливским државама у таквом случају много је мања од улоге коју ти савезници играју у борби са противником. Медијским спиновањем, Ирану би се лако доделила улога агресора, а европски савезници искористили би прву прилику за поновно увођење санкција. У таквом сценарију помоћ арапским државама дозирала би се тачно колико је потребно да ни једна страна у сукобу не изађе као победник. На тај начин иранска претња се на посредан начин неутрализује и противничкој страни оставља минимални простор за маневар. Ефикасна и логична политика америчких санкција Ирану.
Кина је постала озбиљан конкурент на пољу економије и међународне трговине. За Сједињене Државе тај кинески раст се заснива на репресивној конкуренцији и представља изазов слободном тржишту под контролом Запада. Ако се томе дода појачано кинеско војно присуство у Јужном кинеском мору и подривање суверенитета америчких савезника као у случају Тајвана, јасно је да су Сједињене Државе са разлогом забринуте за регионалну равнотежу снага. Још за време председничког мандата Барака Обаме, претња је препозната и у складу са њом промовисана политика „америчког стожера у југоисточној Азији“. Доласком Трампа на власт додатно се појачавају безбедносне гаранције Јапану, Тајвану, Јужној Кореји и Тајланду, државама чија се одбрана још од краја Другог светског рата у потпуности налази у рукама Сједињених Држава. Споменута концепција Индо-пацифичког региона који се протеже од западне обале Индије, па до западне обале Сједињених Држава покушава да и остале државе региона колективно укључи у борбу против кинеског империјализма. Индо-пацифичка регионална архитектура не искључује ни једну државу региона, осим наравно Кине. Томе треба додати и QUAD, мултилатералне преговоре о безбедности четири највеће силе у региону: Сједињених Држава, Јапана, Индије и Аустралије. Вашингтон покушава да искористи QUAD како би продубио савезништва са државама која би у будућности требало да буду главни стубови политике обуздавања Кине. Оно што је карактеристично за овај регион јесте да суседи ревизионистичке државе ипак нису спремне на конфронтацију. За сада оне вешто балансирају између две силе и тако стварају услове за економски просперитет. Биће веома занимљиво видети какву ће позицију ове државе заузети у тренуцима заоштравања односа и ескалације трговинског рата између Кине и Запада.
Видимо да се сва три примера заснивају на сличним принципима и идентичној стратегији. Најмања претња или провокација од стране ревизионистичке силе изазива бурну реакцију суседа, након чега следи и безрезервна подршка Сједињених Држава и њених савезника. Јако је важно подржавати своје савезнике на првој линији одбране, како се не би створио имиџ „перфидног Албиона“, какав је имала Велика Британија у 19. веку. Оваква стратегија стимулише један активан приступ у вођењу политике која је у суштини конвенционалног и одбрамбеног карактера, а коју можемо означити као политику статуса кво.
Можемо да закључимо да ће 21. век обележити дуга рововска борба две супротстављене тенденције. На једној страни бориће се силе у успону и ревизионисти у име једног праведнијег светског поретка који би требао да одражава нову расподелу моћи у корист незападних народа. На другој страни уједињени и ревитализовани Запад бориће се за очување статуса кво.
Познајући пут који је западна цивилизација превалила како би достигла своје висине, сва је прилика да ће борба бити дугачка и жестока и да ће се пролити много крви како би се извукли минимални уступци. Такав сценарио најављује и амерички Државни секретар Мајк Помпео у просторијама Немачког Маршаловог фонда у Бриселу 4. децембра 2018. године: „Људи који су после Другог светског рата поново изградили западну цивилизацију знали су да само снажно америчко вођство, заједно са нашим пријатељима и савезницима, може да уједини суверене нације широм планете. Лоши актери (читај: ревизионистичке силе: Кина, Иран и Русија) искористиле су одсуство нашег вођства за сопствени добитак. То је то отровно воће америчког повлачења, председник Трамп је решен да то преокрене (читај: Трамп не иде на компромис већ на обуздавање сила које доводе у питање успостављен статус кво и позива своје савезнике да му се придруже – ко није са нама он је против нас)“. Бескрупулозна политика и демонстрација силе биће незаобилазни инструменти атлантиста као што је Мајк Помпео у остваривању јасно зацртаних геополитичких циљева, глобалне хегемоније. Упирући прстом на империјалне и ревизионистичке силе, Запад ће покушавати да пребаци терет одговорности на своје противнике и уједно искористи прилику за консолидацију својих редова. Криза међународног политичког система све више ће долазити до изражаја пропорционално расту броја незадовољних незападних држава. Међутим, уколико успостављени поредак настави да функционише у перманентној кризи, на архитектама лежи највећи део одговорности, а на ревизионистичким силама је терет доказивања да западно-центрични поредак нема перспективу.
Говорити о ери мултиполарности још увек је далеко и неизвесно, с обзиром на то да глобални процеси који се тренутно одвијају сугеришу да се још увек налазимо у полицентричној униполарности у којој је евроатлантизам доминантна сила, без конкуренције. Успон великих држава почетком новог века представља само зачетак једне супротне тенденције, то јест рађање новог анти-западног пола, по узору на совјетски. Само што се овог пута борба неће водити између идеологија. Супротну тенденцију формирају незападне државе, носиоци културно-историјског кода цивилизације којој припадају. Забринуте за своју егзистенцију, стварају савез како би осујетиле покушај стварања универзалне цивилизације. Само након свргавања западне хегемоније олицетворене у евроатлантизму, могуће је успостављање условне мултиполарности. Највећа борба одвијаће се у дубинама евроазијског континента, борба која је намерно скривана од наших очију, али која је јако блиска нашим балканским срцима.
Матија Малешевић (Београд, 1988), основне студије завршио на Правном факултету Универзитета у Београду, а магистарске на Московском државном институту за међународне односе Министарства спољних послова Руске Федерације. Стажирао у Амбасади Републике Србије у Москви и у Руском савету за међународне односе