Драгољуб Марјановић: Други одговор Каргановићу или Мантра о прогону антиекумениста

Поводом текста Стефана Каргановића „Одговор Д. Марјановићу или Чему јед према онима који нису за екуменизам“, Стање ствари, 30. 8. 2016.

Мислим да г. Каргановић вештачки уводи поларизацију „екуменисти vs антиекуменисти“ у оба своја текста посвећена трибини о Великом расколу. Такође, желео бих да укажем на чињеницу да се г. Каргановић у овом свом одговору суштински није осврнуо ни на један аргумент који сам изнео како у току предавања на самој трибини тако и у реаговању на његов осврт. Дакле, чињенице које сам навео и даље стоје неоспорене, али се зато упорно инсистира, рекао бих, на мантри „прогона антиекумениста“. Зато је овај последњи одговор г. Каргановића управо и написан у таквом једном општем маниру, поново се не дотичући конкретних проблема у вези трибине, мојих поставки и историјских чињеница које су тада изнете, од којих је неке, понављам, г. Каргановић, случајно или не, просто изоставио из свог првог осврта на трибину, тиме заиста битно искривљујући приказ трибине и правећи своју сопствену слику теме и предавача, управо у контексту наводне промоције екуменизма. Г. Каргановић се сада бави маниром мојег писања, емоцијом, што је све небитно у расправи о тако значајној теми као што је Велики раскол. То на крају крајева показује да он и нема чврстих аргумената за своју хипотезу о мом наводном екуменистичком приступу тумачењу Великог раскола, јер да их има, не би се бавио питањем да ли сам разочаран или не самом трибином него би директно изнео чињенице које би ме разобличиле као екуменисту.

Господин Каргановић ми је пришао после трибине и поставио хипотетичко питање шта бих ја учинио оног тренутка када се дијалог са Римокатоличком црквом заврши, постигне се договор између православних и римокатолика, и шта би по мени тада требало даље радити. Овим је ваљда хтео да ме истера на чистац као некаквог крипто паписту, очекујући да ће мој одговор ваљда ићи у том правцу пуног сједињења са Римском црквом као некада на сабору у Лиону 1274. Пошто се у његовом осврту на трибину и моје излагање износе утисци, ја ћу себи дати за право да овде изнесем свој утисак таквог сусрета с њим. Наиме, пошто се он том приликом није представио, а будући да је био прилично упоран у наметању такве врсте дијалога, прва помисао ми је била да се ради о каквом римокатоличком свештенику – познато је да се они крећу у јавности и без обележја својег свештеничког чина. Да се г. Каргановић на почетку представио, можда бих га и удостојио свог одговора у другачијем маниру. Овако, нисам имао жељу да разговарам са особом која је очигледно притворно пришла и постављала хипотетичка питања о томе ‘шта би било кад би било’ оног лепог дана када Рим и православни постигну некакав договор. При том он није рекао какав договор, и шта би он подразумевао за православне а шта за Римокатоличку цркву. Очигледно је у томе и била његова ‘цака’, односно жеља да ме разобличи као наводног латинофила, па би то откриће ваљда било шлаг на торти његовог критичког осврта на трибину. Будући да се није представио и да сам осетио извесну дозу притворности у његовом питању, кратко сам му одговорио да би такав евентуални договор и сједињење цркава требало да се одвија искључиво на основу хришћанског наслеђа првог миленијума, односно када је Римска црква била у заједници са црквама Истока, и када су оци цркве попут Фотија Великог решавали спорна питања са Римом знајући да је најлакше одвојити се, направити раскол, далеко лакше него покушати да се православно учење уобличи међу западним хришћанима унутар саме Цркве. Толико о томе.

Наравно да нисам разочаран трибином. Сматрам да су овакве теме врло важне и потребне за анализу и јавну дискусију, не само на нивоу високе црквене јерархије, него и на нивоу лаиката који очигледно тек треба да упозна правилан приступ у тумачењу историјских процеса одакле ће несумњиво уравнотежити и своју црквеност и учврстити своју веру, а страх и параноју од „другога“ и његове различитости свести на трезвено расуђивање о супротностима које нас православне и римокатолике раздвајају. Обзиром на све то, изузетно сам задовољан трибином, па чак и питањима дела публике, која су управо показала да данас као Црква имамо велики проблем у томе што велика већина верника, који несумњиво имају ревност према исповедању своје вере, исту не разумеју у њеној основи, док историју схватају као средство у одбрани вере и неуко или пак субјективно је искривљујући тако заправо манипулишу истинама и полуистинама у служби оправдања својих квази теолошких поставки. У том смислу упућујем на коментар извесног ‘Србољуба’ у оквиру мог првог одговора Каргановићу. Управо стога сматрам да је трибина била изузетно успешна, не ради промовисања екуменизма, чега није ни било те вечери у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, то учитава г. Каргановић али не даје и реалне аргументе за такво тумачење, него баш због тога што је усталасала духове, од којих ће се неки, уколико имају дара ка уравнотеженом промишљању, упутити у здравом правцу разумевања историјских процеса и проблема као што је Велики раскол.