Натпис, који је након дуге анализе дешифрован, спомиње Кеопса, који насљеђује имовину (некакав љетниковац) свога оца, фараона Снефнура, те тиме повезује старобосанску и староегипатску културу. Локација на коме је плоча пронађена за сада се држи у тајности. Овом приликом је једногласно утврђено да плоча припада богумилима – патаренима.
Натпис није у потпуности читак, али отприлике гласи:
+
СВОМЕ СИНУ
КЕОПСУ
ОСТАВЉАМ
ВИКЕНДИЦУ
У ЕГИПТУ
Неименовани извор, близак Земаљском музеју, рекао је: „Све до сада познате старине у Босни”, (опет нема Херцеговине), „писане су босанчицом, и направили су их богумили, које још називамо патаренима или бабунима. Нема разлога да сумњамо да је и у овом случају другачије. Мало буни знак плус изнад записа, али на то ни до сада нисмо обраћали пажњу, те смо мишљења да је он ту јер је плоча оштећена приликом постављања, или због временских утицаја.“
Шалу на страну!
Због свакодневног суочавања са разним фалсификатима који нас „уче“ о имену српског језика и имену српског писма, а које неки наши медији по инерцији преносе, морамо скренути пажњу на пар детаља :
- Термин босанчица је први измислио Ћиро Трухелка, 1890. године, високо рангирани чиновник за вријеме Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, кустос Земаљског музеја.
- Ћирилица писана у задњих хиљаду година на простору и Босне и Херцеговине, са свих стећака, крстова, плоча и листина, читљива је за свакога практиканта данашње ћирилице (наравно имамо пар, кроз вијекове измјењених слова).
- Стећци, посебно они са натписима, у огромној већини се налазе на територији Херцеговине, па се и писмо са њих може тачније називати „херцеговчица”, или још тачније „хумчица”, јер се ова област у то вријеме зове Хум. Али, наравно, ради се искључиво о ћирилици.
- Што се тиче покрајине Босне, по интитулацијама свих осам крунисаних владара, односно свих седам краљева и једне краљице средњовјековне Босне, народ који живи у њиховим земљама и којем они припадају, владају и господствују, назива се Србима.
- Што се тиче Хума, потоње Херцеговине, натписи свједоче континуитет ћириличне писмености од династије Немањића до очигледног градитељског врхунца у периоду владавине хумско-захумском земљом породице Косача.
- Једино писмо православних Срба у задњем миленијуму била је ћирилица. Ми наравно треба да знамо да су латиницом писали Срби католици, док их је било, као и Срби комунисти преко којих је латиница константно наметана свима нама. До данашњега дана, могло би се додати.
Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878. године, доноси највише фалсификата. Године 1882. њен гувернер постаје Бењамин Калај, који измишља босански народ, босански језик, босански пасош, земаљску владу, земаљски музеј и сл. Врши подјелу земље новим колонизаторима Аустријанцима, Мађарима, Прусима, Чесима, под више него повољним условима. И сам Калај има проценат од фирми које црпе колонију, а и по неку фирму у власништву.
Аустроугарској колонијалној управи не треба источњачка култура којој су доминирале куполе српских цркава, прелијепе због савршенства византијског стила, и блистава бјелина муслиманских минарета. Она види и Босну и Херцеговину само као 52. 000 квадратних километара природних богатстава. Земља се дијели странцима под повољним условима. Странци почињу да пишу нашу историју и проучавају старине и Босне и Херцеговине, зато свака баба од Требишњице до Уне и дан данас зна „да су стећке правили богумили, и да су писали босанчицом”.
И аустроугари и комунисти су нас учили да није добро често спомињати Србе, српску ћирилицу, српско становиште, не због тога што њима смета, већ због „наше сопствене гриже савјести”.
Вријеме је да се одбаце повампирене аустроугарске лажи, између осталих наших лажи, и да се будућност гради на истини, поштујући културу другог. Више је него потребна разноврсна брига о положају српског језика и положају српске ћирилице, првенствено у српској културној свијести као важном моменту личног и заједничког идентитета. Српско становиште чувајући и његујући своју културу, наравно, не угрожава никога.
Да ли ће вријеме које долази од нас тражити знање, да препознамо данашњи облик западног колонијалног империјализма, или ћемо самопоричући сопствено биће поново изгубити слободу?
Чекајући одговор подсјећамо да је, за сада, слободно читање и ових аутора:
- Младенко Саџак, Старожитности Босне и Хума
- Јован Дучић, Анексија Босне и Херцеговине и српско питање
- др Горан Ж. Комар, Стари ћирилични натписи Источне Херцеговине
- др Митар Миљановић, Босна и Херцеговина једна, двије, или више истина
- проф др Драгољуб Петровић, Српски језички заперци
- Драгољуб Збиљић, Латиничење Срба
- проф. др Мило Ломпар, Дух самопорицања
- проф. др Милош Ковић, Светосавски оглед о континуитету
П. Ратковић/С. Чабрило
Наслов и опрема: Стање ствари
(Ћирилица Требиње, 15. 10. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-622