јер слобода није царска плата, / нит’ се даје иза златних врата, / нит’ је милост неког господара, / већ је право сваког неимара, / и нека је свако од нас чува, / да ј’ промена ветар не одува!
Фото: Предраг Крџић
зло гледала сиротиња раја,
од године опет до године,
колико се зала намножило,
више их је него раје било.
поче раја у том злу да тоне,
поче дух јој већма и да клоне,
поче она да верује, јадна,
да ј’ рођена да остане гладна,
да ј’ суђено да јој вучић влада,
да нестане са њим свака нада,
да издају, лаж и крађу гледа,
да и живот у руке му преда.
на сужањство навика се стече,
дневник гледа исти свако вече,
говоре јој да коло заигра,
јер је живаљ економског тигра,
јер јој вучић даје свега више,
воде, хлеба, ваздуха да дише,
а кад нешто лоше се и деси,
то су неког душманина греси.
прође тако једна вечност дуга,
на власти се намножила куга,
куга тешка, нељудска и злобна,
по све здраво и праведно кобна,
од вучића, ивице, брнабе,
деде томе, јоргованке бабе,
гаше што му новинарке клече,
свих доктора што ко лончар лече,
свих бабића и малих синиша,
слина, мона, загорки и глиша,
и свих других акрепа и гуја,
што их носи напредњачка струја,
што за вођом корачаше слепо,
јер им беше удобно и лепо,
те за ситне паре образ дају,
и не маре нимало за рају.
а док тако цареваше свита,
нико ништа рају ту не пита,
већ се гради, краде, уграђује,
како с врха вођа наређује.
ал’ једнога новембарског дана,
црна вест се пронесе са страна,
паде бетон усред новог сада,
и са њиме сва народна нада.
шеснаест се угаси живота,
целом земљом завлада срамота,
пита раја ко је паре крао,
ко ј’ градио, ко је потпис дао?
ко је знао, ко је све то крио,
ко ј’ ћутао, ко је кривац био?
ко је јавно маказама секо,
па све потом олако пореко?
ал’ се власти то не допадало,
па се опет с екрана лагало,
један вели: „по пропису све је”,
други каже: „не знам папир где је”,
трећи тврди: „нисмо то ни такли!“
четврти се иза њега сакри.
тад студенти ћутећи стадоше,
погинулим пошту одадоше,
ал’ је доста шеснаест минута,
да власт писне како гуја љута.
крену песницам’ на младе главе,
да ућутка правду зарад славе,
ал’ од једног ударца по глави,
хиљаду се нових ђака јави.
диже сва се омладина млада,
од нишаве па до новог сада,
закључаше врата факултета,
да се чује истина до света.
четир’ ствари студенти искаше,
а велможе само уздисаше:
да се списи на сунце изнесу,
да оставке сви кривци поднесу,
да се казне сви што ђаке туку,
да пружимо правди чисту руку,
да се пусте ухапшени ђаци,
да у касу школску се убаци
силно благо што годинам’ троши
свака шуша и силни олоши.
кад то зачу господар са двора,
схвати да се нешто чинит’ мора,
па сазива министре и свиту,
да одбране лажну своју слику.
један вели: „то ј’ капитал страни”,
други виче: „све их запад храни”
па и вођа с екрана се јави,
да објасни шта му раја прави:
„све сам дао, све сам им пружио,
зар заузврат то сам заслужио?
ја не једем, сестрице и браћо,
и сан ми је опасно окраћо,
сваког дана градим и отварам,
сваке ноћи с рајом разговарам!“
ал’ студенти не хтедоше паре,
нит’ да слушају те приче старе,
већ почеше газит’ поље равно,
да се чује реч поштена, јавно.
кад оставку даде вучевићу,
мислио је за те жртве сићу
да ће буна студентска да стане
и акрепи сви да се одбране.
ал’ се раја насмејала тада:
„није доста једна глава сада!“
јер се глава може лако сменит’,
ал’ се тешко може ћуд променит’,
док вучевић игра се поштења,
вучић само длаку мож’ да мења!
преко моста кренуше студенти,
без дневница, без државних ренти,
три се моста од народа тресу,
да студенти поруке пронесу.
на сретење, усред шумадије,
крагујевац нову снагу крије,
а у нишу студенти се збраше,
па о правди едикт написаше.
где год прођу, дочека их раја,
од почетка па све до бескраја,
свако нуди хлеба и погаче,
неко грли, неко тихо плаче.
кад господар виде чуда ова,
смисли нову бруку испонова:
„ако неће ђаци да нас воле,
наћи ћемо ђаке друге школе!“
па се створи дружина весела,
што би знање у шатор донела,
сваки ћаци на учење хита,
ал’ га нико градиво не пита.
ћаци хоће школе да отворе,
ал’ под шатор иду све до зоре,
ту се брани знање од науке,
а од књига боле само руке.
сваки ћаци с књигом под мишицом,
а у џепу с партијском књижицом,
сваки виче да би да се учи,
ал’ таблица множења га мучи:
петнаестог марта народ креће,
такво с’ море скоро видет’ неће,
са свих страна стижу људи тада,
да преплаве путе београда.
кад у муклој тишини све стаде,
неки хук кроз окупљене паде,
народ крену, поче комешање,
а на власти поче порицање.
звучни топе, нико те не чуо!
јер ко чуо, свак је посрнуо,
на памћење ивици утичеш,
час те има, час му се поричеш.
па се опет води битка љута,
шта се збило усред белог пута.
опет с’ вођа са екрана јави,
да објасни шта му народ прави,
да је народ себе уплашио,
с власти нико није му згрешио.
тад студенти пред ртс сташе,
и од јавног сервиса искаше,
да се чује правда и истина,
а не само напредњачка тмина.
дође лето, видовдан освану,
опет народ на улице грану,
да затражи изборе од власти,
која неће никад сама пасти.
ал’ кад дође час да раја бира,
не да ико више да је дира,
нит’ да њоме господари свита,
кад се раја сиротиња пита.
расуше се гласи на све стране,
да се гласа за слободне дане,
од зеланда новог до канаде,
у ред стаде народ глас да даде,
од париза, цириха и рима,
свуда срба у редовим’ има.
од лондона до беча и осла,
нема народ паметнија посла,
од берлина па до амстердама,
стоји народ пред амбасадама.
сатима су чекали у реду,
да одбране народну победу,
неки дошли са децом у руци,
неки сами, ал’ сви у одлуци.
а по земљи контролори сташе,
и кутију сваку сачуваше,
сваки листић пажљиво преброје,
да лопови не узму под своје.
кад се неко кутији примиче,
контролор је пред носом измиче,
воз бугарски стаде насред пруге,
попуцаше капиларне слуге,
свака рука што би листић крила,
пред сведоцима се уставила.
опет с’ вођа са екрана јави,
резултате ране да објави;
нема више победничког става,
у моменту неста стара слава,
први пут се из лажљивих уста,
зачу реч што истина је пуста,
„изгубисмо“, изговори жално,
-раји дах застаде моментално-,
„народ рече“, вели, „шта је хтео,
ја сам само најбоље желео,
ал’ је народ другу песму знао,
и другоме поверење дао.“
о, сунашце што по ноћи грану!
о, народе, што с поносом стану!
коло поче светом да се вије,
дијаспором и све до србије.
ал’ се није само радовала,
већ је мирно гласове чувала,
јер слобода није само слава,
већ се сваког дана оправдава.
паде кула од папира танка,
оста тужна напредњачка странка,
па се свако од свог ограђује,
и за пораз другог оптужује.
кад се власти заљуљаше двори,
сваки слуга нову песму збори,
кој’ до јуче вођи скуте љуби,
данас тврди да он разум губи;
који јуче због њег’ ватру пали,
данас каже: ко то њега хвали?
сваки јунак сад се правдом кити,
сваки гледа где ће главу скрити.
па се склања слика господара,
сваки слуга новог друга ствара,
један вели: „нисам ништа знао!“
други каже: „ја сам савет дао!“
трећи тврди: „нисам с њима био!“
четврти с’ у мишју рупу скрио.
тад се правда из сна пробудила,
па је старе књиге отворила,
те почеше хапшења да стижу,
а велможе обрве да дижу.
који јуче поштен свет затвара,
сад пред судом ће да одговара,
који јуче батинама прети,
шта почини напрасно се сети.
ко је мислио да закон спава,
сад се чуди што га боли глава,
ко је мислио да нема суда,
сад се пита откуд тол’ка чуда.
ал’ се раја за главу ухвати,
па се пита ко ће да јој плати,
све године ћутања и јада,
кад се правда пробудила сада.
тад се из сна пробуди загорка:
ала јава постала је горка!
колико је предмета из таме,
што годинам’ с њоме у сну чаме!
па нареди да се списи броје,
да се види где фиоке стоје,
да се свака стара књига чита,
да се сваки тужилац испита.
тужилаштву комисија стиже,
по ходницим’ прашина се диже,
сви се чуде откуд журба силна
кад до јуче владаше тишина?
од тих списа, хартије и праха,
сва се свита напунила страха.
па се зачу по земљи и граду,
да се неки папири већ краду,
да се секу, износе и крију,
да их спале – хоће и да бију!
тад загорка упутство издаје:
„немој неки спис нестао да је!
полицијо, то на време пази,
да се закон више не погази!”
а раја се од смеха савија,
чудна јесте та демократија!
јуче списи ником не требају,
данас сви би да их прегледају.
пуче банка алта усред града,
па настаде међу свитом јада,
где су паре што их трезор скрива,
ко их броји и ко с њима бива?
тад мацуру с марицама траже,
да пред судом шта има искаже,
четр’ес пет се милијарди броје,
сви се чуде чије паре стоје.
јоргованка ћутке све посматра,
где да бежи полако разматра;
ал’ се сећа раја да је она
без пардона, икаквог бонтона,
говорила да свако у џепу
носи једну новчаницу лепу
што на себи њезин потпис има,
па је она тако близу свима.
о, дражесна дамо, јоргованка,
која сад ће да те штити странка?
који сада да те чува ћаци,
у џепу нам ниси, већ у шаци?
тад се дневник са екрана јавља,
нема више напредњачког славља,
већма народ од чуда се крсти,
са дневника што истина пршти:
„опростите што смо дуго крили,
што смо многе вести прескочили,
што смо само једног господара,
слушали ко јединога цара.“
опет с’ раја за главу ухвати,
па се пита ко ће да јој плати,
све године лажи и обмане,
све увреде и све тешке дане.
с ртв-а уредници беже,
ртс нам брига, богме, стеже,
ко је јуче био главни баја,
данас каже да царује раја.
једни иду, други место траже,
трећи журно нову причу слаже,
ко је јуче студенте љагао,
данас би им руку целивао.
ал’ најтеже беше информеру,
када рем му исказао меру,
па вучићев уредник завапи,
као да му задња нада хлапи:
„зар слободу рем да ми забрани,
зар без мене да освану дани?“
он што јуче сваког ђака грди,
сад се куне: само правду тврди,
он што свуда издају налази,
без пардона сад заштиту тражи.
тад брнаба на протесте стиже,
за медије свој барјак подиже,
за њом вуче вучевић са стране,
да слободу од слободе бране.
стиже гашић – све гори од гора!
да одбрани слободу говора,
скупише се испред зграде рем-а,
јер слободе за њих више нема.
ту се куне напредњачка свита,
да је сада слобода им битна,
па се народ од смеха превија,
гледајући гује из партија.
јуче беху господари свега,
данас моле да их неко гледа,
јуче беху против сваког бунта,
данас цела протестује хунта.
јуче рају зваше руљом страном,
данас сами протестују даном,
јуче беше сва буна грехота,
данас буна постаде лепота.
па се чуди сиротиња раја,
како брзо памет се усваја,
кад ти власти нестане из руке,
па се сетиш грађанске науке.
слави, рајо, ал’ слободу пази,
не дај опет да те неко гази,
јер се власти мењају ко време,
а у раји остаје јој бреме.
нек се памти шта је раја хтела,
кад је пешке преко земље села,
није хтела новога везира,
већ да закон сваког исто дира.
да не буде ни цара ни кмета,
што за правду другоме засмета,
и никада да с’ не заборави,
како ј’ кад те своја чизма дави.
нек се памти сваки ђак што стаде,
да одбрани последње нам наде,
свака мајка што им хлеба даде,
свака рука што се не подаде.
нека памти свако ко ј’ на власти,
да му народ не дугује части,
и кад опет неко круну стави,
нек се сети шта народ направи.
јер слобода није царска плата,
нит’ се даје иза златних врата,
нит’ је милост неког господара,
већ је право сваког неимара,
и нека је свако од нас чува,
да ј’ промена ветар не одува!
„Аница дјевојка“ је иновативна српска песникиња, која обрађује савремене теме, инспирисана традиционалним метром
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Anica djevojka)
Прочитајте још
- Аница дјевојка: Вино пију аге напредњачке
- Аница дјевојка: Црни дане, а црња Србијо
- Аница дјевојка: Вучић-ага – „Рајо моја, немој нигде ићи!“
- Аница дјевојка: Ацо Вучић лица невесела Бошњацима обе руке пружа
- Аница дјевојка: Није турска када, та жена у скупштини сједи
- Аница дјевојка: Рајо, ти изабра опет да те рабе
- Аница дјевојка: Кад дан нови сване да власт нова купи нам банане
- Аница дјевојка: Бата се од узбуђења тресе, пита „да ли клече стјуардесе“
- Аница дјевојка: А што Вучић Александре каже, с резултатом мора да се слаже
- Аница дјевојка: На улици скупило се света, неки броје и стотину лета
- Аница дјевојка: Ко да руши ноћу има воље, кад се дању види много боље
- Аница дјевојка: Док у свету стање је ванредно, у Србији тече млеко медно
- Аница дјевојка: Књигу чита мандатаре Aцо
- Аница дјевојка: Док с екрана глава обећава, талог друштва на врх испливава
- Аница дјевојка: Мурат је знао да влада, душмани су моји шака јада
- Аница дјевојка: Нека воз се враћа, нека данас буде рута краћа!
- Аница дјевојка: Председник ћу бити, ево рука – победићу и Сашу и Вука!
- Аница дјевојка: Нек’ душмани пукну разноразни, када седнем у авион млазни
- Аница дјевојка: Пиво пије Вучић Александре
- Аница дјевојка: У очају Аца хлеб не пече, сна му нема када падне вече!
- Аница дјевојка: Испиј вина и обриши сузе, вратиће ти Алек трон што узе
- Аница дјевојка: Зна се да се БИА не одбија, сад ми цела завиди Србија!
- Аница дјевојка: Како махну репортерка руком, тако Марко потрчао с муком