Цвијетин Миливојевић: Моја колумна у листу „Данас“ забрањена заједничком интервенцијом Председништва Србије и немачке амбасаде

Када сам трећи пут упитао зашто није било реакције на речи немачког амбасадора да смо „браћа у геноцидности“, „Данас“ ми то није пустио

Гостујући на Јутјуб каналу „Подкаст ТВ“ код Владимира Павићевића политиколог, новинар и маркетиншки стручњак Цвијетин Миливојевић, између осталог, рекао је (на снимку од 22:49):

Никад нећу рећи да је Вучић нациста и фашиста, за разлику од Вучића који то каже за нашу децу, за студенте – он каже да су они нацисти, фашисти, терористи, лопуже, убице, вође обојене револуције против сопствене земље, ратници хибридног рата против своје земље. (…)

Ранко Гојковић: Како је Вучић проучавао Гебелса

Погледај више

А да ли неко извлачи закључак да ја овим што говорим заправо импутирам да он (Вучић – прим. СтСт) води национал-социјалистичку пропаганду, она која је вођена у предратној Немачкој од 1933–39. године. Али не води он то сам, да кажем нешто у његову одбрану, то су њему предложили његови пропагандни саветници. Године 2020. њему су оба главна саветника били – нећете веровати, парадоксално – Јевреји, Израелци, који му предлажу да копира нацистичку пропаганду која је, на крају крајева, резултовала холокаустом над тим истим Јеврејима.

Ја сам у то време написао најмање три колумне, где сам заправо апеловао на Вучића да мало зрна разума укључи у себе и каже да је непримерено да се он фактички намешта да неко каже „Срби и Немци су фашисти“.

Навешћу само још један пример: ја сам био колумниста листа „Данас“ од 2009. до 2017, иако имамо различите политичке ставове сарадња је била фантастична, никад ми нису дирали ни зарез. Кад сам и зашто престао да пишем за „Данас“? Ја сам написао један текст где тадашњи немачки амбасадор (Аксел Дитман – прим. СтСт) на неком пријему 2017. године, пред председником Републике Вучићем и председницом Владе Аном Брнабић, фактички нас упореди и каже „ми Немци и Срби се разумемо, ми смо ʼбраћа у геноцидностиʼ“, није баш тако рекао, али порука је била та.

И ја напишем то, шокиран сазнањем да нико од државних функционера Србије није реаговао на тако нешто, „Данас“ ми то пусти. Напишем већ у следећем броју, у оквиру неке друге теме, подсетим на то исто – „Данас“ ми и то пусти. Кад сам трећи пут поновио то исто питање, очекујући да неко реагује, зове ме уредник „Данаса“ и каже: „ʼАјде, молим те, избаци само ту реченицу“, ја одговорим „Не“. „Па, ʼајде, напиши другу колумну“, ја одговорим „Не“.

И на крају сам сазнао: до забране те колумне дошло је заједничком интервенцијом са две адресе – са Андрићевог венца (Председништво Србије – прим. СтСт) и из немачке амбасаде.

Наслов, препис и опрема: Стање ствари

Погледајте целу емисију