Илија узе коверат, гледајући га ћутке неко време у руци. Не рече ни хвала, ни помозʼ Бог, ништа не рече. Не обрадова се што му је враћена изгубљена месечна зарада
Фото: 021.рс
Нешто се белело на цести и Никица М. заустави свој бицикл. Спуштао се мрак али се још јасно видео коверат на путу између два села.
Никица је био један од петнаестак радника који су радили у предузећу из суседног села и путовали бициклима сваког дана у свако доба године. Тада, почетком седамдесетих година прошлог века, плате су се делиле радницима једном месечно, у белим ковертима.
Никица се сагну и подиже коверат. Принесе га ближе очима и прочита на омоту име власника: Илија Ч. Новац је био унутра, мора да је власнику испао из џепа кад се с посла враћао кући. Можда је у повратку свратио с колегама у кафану и попио по које пиће…
Све је било јасно. Не премишљајући се ни тренутка, Никица одмах седе на бицикл и настави пут. Прође покрај своје куће и настави ка Илијиној, на другом крају села. Већ се смрачило кад је стигао.
Чувши своје име с мале капије која с улице води у двориште, Илија се појави из куће, заогрнут старим џемпером. Препозна посетиоца и одговори му на поздрав:
– Добро вече и теби.
Осмехујући се, Никица му пружи коверат с платом. Каза како га је нашао у близини моста на Бијелом Јарку и донео му одмах, без свраћања.
Илија узе коверат, гледајући га ћутке неко време у руци. Не рече ни хвала, ни помозʼ Бог, ништа не рече. Не обрадова се што му је враћена изгубљена месечна зарада. Чинило се да је чак и постиђен. А онда подиже поглед право у очи доносиоцу и гласно изусти:
– Никица, ј… ти мени моју мајку што бих ја вратио твоју плату да сам је нашао! Ето!
И без поздрава окрену се и закорача назад у кућу, поправљајући успут џемпер на рамену.
Никица затвори за њим мала врата, окрену се, седе на бицикл и крену својој кући.
Био је уморан и гладан и само је знао да никад неће заборавити речи које ове вечери од Илије чу.