Тачка 2 документа експлицитно бележи да су иницијативу за формирање тзв. „МПЦ” директно инспирисали и водили од комуниста подржани свештеници-удружењци
Фото: ЦИА
Током припреме предавања и прегледа доступне литературе у штампаном и електронском облику, као и примарних докумената из академских база Државног универзитета Охајо (The Ohio State University), сасвим случајно сам наишао на овај изузетно важан документ.
Реч је о декласификованом за јавност (declassified) извештају Централне обавештајне агенције (ЦИА) од 6. октобра 1954. године, који носи ознаку „SECRET – U.S. OFFICIALS ONLY” (Тајно – само за службенике САД). Извештај нуди обавештајни увид у положај Србске православне цркве (СПЦ) у ФНРЈ / СФР Југославији током периода након раскида са Информбироом. Примарно се фокусира на перцепцију србског становништва у вези са односом Запада према верским слободама, при чему истиче незадовољство због различитог медијског третмана суђења митрополиту црногорско-приморском Арсенију (Брадваревићу) у поређењу са суђењем надбискупу Алојзију Степинцу. Поред тога, документ анализира политичке притиске југословенског режима кроз подршку иницијативама за одвајање тзв. „Македонске православне цркве” и иницијативе за секуларизацију омладине путем ваншколских активности под контролом државе.
Садржај:
„ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА ИЗВЕШТАЈ О ИНФОРМАЦИЈАМА
Овај материјал садржи информације које утичу на националну одбрану Сједињених Држава у смислу закона о шпијунажи, наслов 18, У.С.Ц. секције 793 и 794, чији је пренос или откровење на било који начин неовлашћеном лицу забрањено законом.
ТАЈНО – САМО ЗА СЛУЖБЕНИКЕ САД
- ЗЕМЉА: Југославија
- ТЕМА: Положај Србске православне цркве
- ДАТУМ ИНФО.: [Редиговано]
- МЕСТО: [Редиговано]
- ДАТУМ ДИСТРИБУЦИЈЕ: октобар 1954.
- БРОЈ СТРАНИЦА: 1
- ЗАХТЕВ БР.: RD
Фото: ЦИА
НЕЕВАЛУИРАНО
- Осећај многих Срба, укључујући и државне службенике, јесте да Запад уопште не мари за верске слободе у Југославији и да је незаинтересован за безбедност њихових свештених лица. Верујући Срби су посебно огорчени што је суђење митрополиту црногорском Арсенију, као и његова казна од година у самици, било пропраћено од стране само једног западног дописника и што је добило мало или нимало пажње у западној штампи, док је суђење римокатоличком кардиналу Степинцу пратило на десетине новинара са Запада и било предмет уредничких коментара током дужег временског периода. Неки Срби су изразили наду да ће сама Католичка црква издати оштру осуду против суђења и пресуде митрополиту црногорском, чиме би указала на чврст став свих верских група у земљи против прогона свештенства од стране власти; неуспех Римокатолика да то учине истакнут је као још један пример тога како нас „Католички Хрвати игноришу и презиру Србе”.
- Такође у складу са њиховим покушајима да наруше црквену солидарност, југословенски комунисти су покренули идеју о оснивању засебне Македонске православне цркве, чиме би Македонци били издвојени из своје вековне верске припадности са Србима и Црногорцима. Идеју су предложили православни свештеници подржани од стране комуниста на годишњем Сабору у Београду у мају 1954. године; идеја није напредовала на овој седници, али би могла бити усвојена на састанку следеће године, посебно након уклањања митрополита црногорског.
- У истом смеру подела, Влада улаже све напоре да привуче децу и омладину Југославије у летње кампове, екскурзије и друге активности осмишљене да их одвоје од верског образовања родитеља или директног учешћа у црквеним обредима.
ТАЈНО – САМО ЗА СЛУЖБЕНИКЕ САД”
(Текст документа посрбио о. МСрбР)
Представљени извештај Централне обавештајне агенције (ЦИА) од 6. октобра 1954. године, под ознаком CIA–RDP80-00810A005100010005-2, пружа драгоцен спољно-обавештајни и шпијунски увид у идеолошке и државно-политичке механизме Комунистичке партије Југославије усмерене ка фрагментацији Србске Православне Цркве. Тачка 2 овог документа експлицитно бележи да су иницијативу за формирање тзв. „Македонске православне цркве” директно инспирисали и водили од комуниста подржани свештеници-удружењци, са циљем да се канонски и историјски србски простор Вардарске Македоније и Старе Србије трајно одвоји од нашег исконског србског духовног, културног и националног корпуса. Након Другог светског рата, режим антисрбског злотвора Јосипа Броза Тита применио је системску политику слабљења Србске Православне Цркве као главног бастиона традиционалног србског идентитета и потенцијалног жаришта антикомунистичког отпора, користећи дефинисање нове „македонске нације” и њено институционално заокруживање кроз политички насилно и неканонско стварање „аутокефалне црквене организације” на канонској територији СПЦ.
Амерички обавештајни извештај из 1954. године бележи да су у складу са покушајима да наруше црквену солидарност, југословенски комунисти покренули идеју о оснивању засебне цркве под својим патронатом, чиме би новоизбабичени Македонци били издвојени из своје вековне припадности са „Србима и Црногорцима”, што недвосмислено потврђује да покретач етничко-црквеног раскола није био унутрашњи канонски или богословски процес, већ део државног пројекта рашчлањивања србског духовно-етничког и културно-националног простора.
Процес је започео још у марту 1945. године формирањем тзв. Иницијативног одбора за организацију Православне цркве у Македонији, док је титоистичко-комунистички режим системски спречавао србског патријарха и епархијске архијереје да посете скопску, битољску и злетовско-струмичку епархију, нарочито после протеривања митрополита скопског Јосифа Цвијовића.
(Архивска фотографија)
Институционални притисак додатно је ескалирао након насилног уклањања оних србско-православних црквених великодостојника који су се супротстављали цепању цркве, што је најбоље илустровано кроз суђење митрополиту црногорско-приморском и администратору скопске епархије Арсенију Брадваревићу, чије је хапшење и осуђивање на дугогодишњу робију 1954. године послужило као директна уцена за уклањање канонских препрека. Паралелно са прогоном епископата, режим је спроводио инфилтрацију путем срамног шпијунско-колаборационистичког Удружења православних свештеника под контролом државне безбедности, користећи режиму лојалне свештенике-удружењце за подметање кукавичјег јајета и изгласавање црквене аутономије.
Противканонским једностраним проглашењем комунистичко-титоистичке „аутокефалности” 1967. године у Охриду, под директним патронатом републичког и савезног извршног већа СКЈ, остварен је идеолошки циљ изолације србског становништва, преименовања црквеног наслеђа и спровођења доктрине о слабљењу србског духовно-етничког фактора унутар брозоморне југословенске федерације.
Аналогно томе, извештај ЦИА од 6. октобра 1954. године представља један од најважнијих примарних извора који из неутралне перспективе потврђује да је пројекат тзв. „Македонске православне цркве” био директан продукт политичког инжењеринга Титовог антисрбског режима. Анализа овог документа осветљава комплексност контекста у ком су доношене савремене одлуке о превазилажењу деценијског, од брозо-комуниста наметнутог раскола, укључујући и чин издавања томоса Македонској православној цркви – Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), истовремено указујући на чињеницу да се тиме додатно сузио историјски канонско-светосавски простор и довело у питање очување унутар СПЦ вековне србске духовне и црквено-историјске баштине на тим просторима.
У том контексту од посебног је значаја отпор који су пружали србски патријарси, попут патријарха Викентија Проданова који је до своје изненадне смрти 1958. године одбијао да да сагласност за цепање канонског ткива, и патријарха Германа Ђорића.
Током 1967. године Свети архијерејски сабор СПЦ донео је две кључне одлуке о питању тзв. „Македонске православне цркве”. На пролећном заседању у мају, Сабор је званично одбио захтев тзв. „Македонске православне цркве” за аутокефалност као канонски неоснован, подсећајући да јој је 1959. године већ додељена широка аутономија. Након што су oдметнути јерарси у Скопљу у јулу исте године, под утицајем тито-комунистичког режима, једнострано прогласили лажну „аутокефалност”, Сабор СПЦ је 15. септембра 1967. тај акт прогласио неважећим и антиканонским, прекинуо литургијско општење са иницијаторима и „МПЦ” званично прогласио расколничком организацијом. Заслугом патријарха Германа и Сабора СПЦ, овом историјском одлуком сачувани су на том простору канонски интегритет СПЦ и СветоСавска идентитетска баштина, због чега свако савремено формализовање статуса насталог на комунистичком инжењерингу релативизује вишедеценијску борбу црквених поглавара за очување интегритета Србске православне цркве.
Из данашње историјске перспективе, жртва коју су патријарх Викентије и нарочито патријарх Герман поднели за очување Србске православне цркве у тоталитарном анти-СветоСавском и према свему србском – анимозитетном систему – добија карактер истинског духовног и националног подвижништва. Док је патријарх Викентије своју бескомпромисност у одбрани канонског поретка платио животом у атмосфери немилосрдних партијских притисака, патријарх Герман је током више од три деценије управљања СветоСавском Србском Цркво, што дужином патријарашке службе одговара годинама овоземног живота Господа Христа, морао да води мудру, али и изузетно тешку борбу на свим фронтовима.
Нарочит осврт на личну и породичну жртву патријарха Германа пружа трагична непозната чињеница да су режимски репресивни органи отровали његовог рођеног брата, иначе познатог и у народу омиљеног лекара. То је била освета због патријарховог непоколебљивог става по питању тзв. „македонске цркве”, као и каснијег одбијања да подлегне притисцима државног апарата да се србомрсцу Брозу додели Нобелова награда за мир.
Патријарх Герман
Ова страшна лична драма и породична жртва сведоче о томе са каквим се монструозним методама застрашивања суочавао србски патријарх, али истовремено и о величини његовог лика и карактера, јер ни такве личне трагедије ни директне претње нису успеле да поколебају његову решеност да одбрани светосавски интегритет и канонско јединство Србске Православне Цркве, због чега се овај текст са дубоким пијететом и захвалношћу посвећује светлој сени патријарха Германа на тридесетпетогодишњицу од његовог упокојења.
Пред бденије празника Успења Богородице, л. Г. 2026.
о. Мирољуб Срб. Ружић