Ћирјаковића треба покушати разумети мимо емоционално недораслих наслага; треба бити свестан душевне разбијености и недобронамерности, а опет црпети из одређених увида јер су неки од њих чињенично тачни
Зоран Ћирјаковић (Фото: Хронограф)
Проблем особе која изазива опречне реакције одавно подељеног света, посебно оног што припада интелектуалним националним круговима, није толико у његовој опредељености једном од ровова, па чак ни то колико је та опредељеност недвосмислено изражена (прихватајући за себе термин „бот“), већ нешто далеко прозаичније, а фундаменталније. Проблем је што се заправо ради о лошем човеку. Или човеку коме је истински лоше.
Јасно је да ће на ову констатацију неки рећи: „А ти си као добар, па судиш ко је лош?“ или: „Може ли се уопште о јавним личностима, које не познајеш, судити као добрим или лошим?“ (посебно када је политика у питању, а страсти супарничких табора тако узавреле до нивоа потребе да се цео наратив претвори у религиозни – пакао и рај).
Узимајући у обзир и прво и друго питање, заправо исповедивши за себе да сам човек са огромним манама и честим огрешењима о елементарни морал, тврдња о „лошем човеку“ овде је дубља.
Верујем да, попут једног другог апологете актуелног режима који иницијално долази са патриотских позиција, Драгослава Бокана, и његов парњак (не само по изабраној страни, већ несумњивом интелекту) Зоран Ћирјаковић има фундаментално нарушен основни вредносни систем који мора да постоји како би човека именовали иоле „нормалним“. Нисам психолог и све што овде пишем базира се на интуицији, но то не значи да је на такав начин немогуће доћи до валидних закључака.
Да кренемо редом. Много ствари које Ћирјаковић износи саме по себи нису спорне и не чине га лошим. О свакој од тих ствари може се дискутовати, можда понеке прихватити као факти, без да нам се допадају. Проблем не лежи чак ни у провокативном исповедању личне привржености (понекад до нивоа гротеске), што је тешко разумети ван оквира прагматизма (подржавамо то јер сматрамо да другачије не може; из личне користи; бирамо мање зло). Проблем представља душевна неравнотежа која се огледа у сваком наступу овог суштински несрећног човека, чији разлог не лежи у одређеним здравственим проблемима, већ дубоком и интуитивном незадовољству собом, „леченом“ искључиво еруптивним, свађалачким и увредљивим тирадама.
Уколико се нађе наспрам неистомишљеника, Ћирјаковићем овладава огромна узнемиреност, инфантилизам до нивоа хистерије и размажености, потреба да се сви „непријатељи“ увреде на најгрубљи могући начин (од чега прави стил, што може бити аутентично са двадесет, никако касније). Честе реченице о напуштању разговора, и томе да више никада неће доћи код дотичног домаћина, равне су понашању дурљивог детета, које изјављује сличне ствари, јер сматра да тиме кажњава оне који су повредили његову крхку сујету. Заиста, и мало праћења Ћирјаковићевих медијских наступа, поготово оних у којима се не слаже са саговорником, довољно је да се види колико је то једна нестабилна и суштински несрећна особа.
Када се ради о човеку обдареном интелектом и искуством, из чега понекад произилазе респектабилни увиди, но у основи изразито лошег карактера, неминован је резултат пун отрова и жучи; потреба за скандалом и вулгарношћу; интелектуално мастурбирање над сваким „опонентом“, па, што је манија прецењивања сопства већа, ширење „непријатеља“ на раније епохе и њихово порицање.
Свему томе доприноси и једно специфично идеолошко преобраћење, које, без обзира што не припада сфери духовности, није, као што би требало, праћено „смиривањем“ себе. Промену, уколико је потпуна, мора да следи и одбацивање гордости и самољубља, јер нам се као на длану приказује наша слабост у претходним проценама. Но, без имало духовности (религиозност је у првом реду схватање да постоји нешто изнад ЈА) то је готово немогуће.
Ћирјаковићу је „преобраћење“ само ојачало веру у себе и подигло ниво самозаљубљености. Као у претходном идеолошком забрану, и у новом је почео истрагу кривице, тражећи је искључиво у другима. Његова теза о самопорицању међу такозваним Случајним Србима или феномен аутошовинизма, проширила се скоро на све актуелне и некадашње Србе, изузев оних који седе у власти.
Код људи јаког интелекта и једнаке емотивне незрелости одсуство вере (он јасно истиче свој атеизам), макар праћено и формалним поштовањем, ствара потребу догматизације у сфери световног. Посматрање одређених појава и феномена као неизменљивих датости и фундаменталних истина, спрам којих је све оно што не улази у домен личног интересовања (или разумевања) секундарно, заправо одређује псеудорелигиозну поставку размишљања, какву Ћирјаковић предано негује. Отуд је српски менталитетски образац (о коме он у суштини говори исправно) изнад идентитетске одреднице каква је религија и потпуно је надилази; отуд његова лична приврженост Оријенту (који несумњиво фигурира у нашем културном коду) аутоматски значи његово преимућство над свим осталим утицајима, па и оним западним, тако да је сваки израз потоњих доказ самопорицања; отуд његово пренаглашавање колективистичког у односу на индивидуалистичко; отуд, на крају крајева, и његова апологија актуелне власти, која само делимично има упориште у одређеним тезама, али се тиме не може објаснити њена апсолутност и неупитност (до нивоа заљубљености која прашта и релативизује свако непочинство).
Из споја његовог карактера и потребе да се елементи религиозности калеме на профано долази и хистерично непријатељство према свима који мисле другачије, потреба да се понизе до мере дехуманизације (оно на шта апологете власти често кукају да се ради њима), један тоталитаристички порив за вербалном (а можда и конкретнијом) елиминацијом неистомишљеника, па и испади чисте злобе и моралне беде (смртне жеље упућене невакцинисанима и члановима њихових породица током короне). Отуд и фатализам по питању свих српских националних интереса, које је (стварно или наводно) данас пригрлио, јак анимозитет према русофилству (које рационалнизује, али суштински презире). Просто, ради се о дефрагментираном појединцу, пуном знања, али испражњеном од смисла, па самим тим скоро бескорисног као учитеља.
Зоран Ћирјаковић: Сваком ко одбије да се вакцинише, ако не умре ружно, желим тешку болест (2021)
Пишем „скоро“ јер сматрам да он то није у потпуности, као што ни један истински паметан човек није. И без жеље да се покровитељски односим и апелујем на некакво истинско преумљење, до којег човека само Бог може да доведе, остаје да свако, па и онај који производи више штете од користи, може у по нечему бити користан. Ћирјаковића треба читати и покушати разумети мимо свих негативних, емоционално недораслих наслага; треба бити опрезан и свестан те душевне разбијености и недобронамерности, а опет црпети из одређених увида, чак и када нам се не допадају, јер су неки од њих чињенично тачни. А многи то нису. Напросто зато што нису догмати, једном занавек дати и зацртани, те се против одређених ствари, у које се овај лажни пророк куне, и те како може и треба борити.
Други део наслова и опрема: Стање ствари