Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић: Беседа на празник Светог пророка Илије

Поштујмо пророка Илију не само химнама већ подражавајући његов живот: његову непоколебљиву веру, неустрашиво исповедање, пламену љубав према Богу, чистоту, подвиг, састрадање, молитву и чежњу за Царством

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас Света Црква свечано прославља славног пророка Илију и са трепетом поштује „његово огњено узношење у телу на небо”. Овај празник јесте старозаветно откровење праведног назначења човековог, његовог пуног сједињења са Богом. У личности светог пророка Илије созерцавамо свепобедно дејство Божанске благодати, славу светости, просветљење нествореном Светлошћу и тајанствено обећање нашег сопственог преображења у Христу.

Црква на Јутрењој служби уочи празника громко поје: „Величамо те, о славни пророче Илијо, и поштујемо твоје огњено узношење у телу на небо.” Ови пророчки стихови словесно уздижу наш ум са земље ка небеским висинама. Илијино узношење је чудотворни одлазак из овог временског живота, али и надахњујућа манифестација истине да је човек, саздан од праха земље, позван у вечну заједницу са живим Богом. Само тело показује да је способно да постане носилац Божанске славе када се претходно очисти и освешта благодаћу.

Како Свети Василије Велики пише у свом трактату О Светоме Духу (16.38), Свети Дух очишћује људску природу тако да само тело постаје богоносно, чинећи Илијино телесно узношење сведочанством васкрсне силе Духа унутар очишћеног тела. Пророк Илија је узнет у телу не сопственом силом, већ свемогућим дејством Божијим, поставши живи сведок да Творац не жели пропаст Своје творевине, већ њено вечно прослављење. Свето Писмо открива пророка Илију као човека обузетог пламеном ревношћу према Господу Саваоту.

Читав живот светог пророка Илије био је непрестано богослужење кроз молитву, пост, послушање и непоколебљиву веру. Стојећи пред земaљским царевима без икаквог страха, пребивајући у пустињском тиховању, храњен гавранима, чудесно умножавајући уље и брашно удовице, васкрсавајући мртве, низводећи огањ са неба на гори Кармилској, те закључавајући и откључавајући небеске уставе својом молитвом, пророк Илија је постао управо оно како га Црква велича: анђео у телу, темељ пророка, њихов угаони камен и други претеча доласка Христовог. Назива се анђелом у телу јер је, иако заодевен у пропадљиво тело, живео бестелесним животом небеских сила. Његово срце је у потпуности било погружено у Господа у Светој Тројици, потпуно ослобођено од ропства земаљским страстима.

Свети пророк Илија представља прворазредни образ монашког и подвижничког живота, чије је пустињско исихастичко тиховање утишало метеж душе и омогућило његовом уму (нусу) да неометано узноси созерцатељни молитвени разговор са Богом. Огањ који је горео у њему није првенствено био онај огањ који је сишао са неба, већ нестворени огањ Божанске љубави, разгорео у очишћеној души пророка тајновидца. Он на земљи није поседовао ништа осим милотара (плашта), па ипак је његова молитва закључала небо и спустила огањ, јер је његово право богатство била душа потпуно распаљена божанском љубављу.

Света Црква у стихирама Вечерње службе уочи празника наглашава да је пророк Илија „постао заједничар непропадљивог јединства са Богом Спаситељем”. То су дубоке, тајанствене речи. Оци Цркве уче да спасење није само формални опроштај грехова, већ реално учешће у Божанском Животу, обожење по благодати. Пророк Илија је постао „заједничар Божанства”, не по суштини, јер је то једино Богу својствено, већ по благодати, кроз сједињење са живим Богом у Светој Тројици. Његов ум био је просвећен нествореном и непатвореном Светлошћу Живога Бога.

Свети Григорије Палама, у својим беседама повезује Илијино подвижничко очишћење са виђењем ове нестворене Светлости. Он каже да пророк Илија на Хориву није видео Бога у олуји ни у земљотресу, већ у „гласу тихог и благог лахора”, што је манифестација нестворене благодати и Божанске Светлости која обожује људску личност. То је иста она Светлост која је касније засијала са лица Христовог на гори Тавору, иста Светлост коју су созерцавали сви светитељи према учењу светих Отаца.

Свети Максим Исповедник објашњава у Амбигвама да пророк Илија, стојећи на гори Тавору поред Мојсија током Преображења, представља душу која је прошла кроз делатни живот (πρακτική или πρακτικὴ βιοτή; дѣєла̀нїє или дѣє́тельное жїтїѐ) до природног созерцања (φυσικὴ θεωρία; єсте ́ственное созерца ́нїє или созерца́нїє тва́ри) и која је коначно удостојена богословског просвећења (θεολογία или θεολογικὸς φωτισμός; богосло́вїє или богосло́вское просвѣще́нїє), директно учествујући у Божанском сјају.

С обзиром на то да је Илијин ум био просвећен Божанском Светлошћу, он је посматрао свет из Божијег светоназора. Стога се није бојао земаљских властодржаца када су се супротстављали Божанским заповестима. Химна возглашава: „Видевши неправедну заповест цареву, осудио га је самим судом Божијим, а немилосрдну и грабљиву царицу такође је предао суду Божијем.” Пророкова смелост није проистекла из јогунасте силе или људског гнева, нити из политичке амбиције или личне огорчености. Његова ревност рођена је из пламене љубави према Богу и састрадалног саучешћа према Божијем народу.

Свети Јован Златоусти, проповедајући о Илијином праведном гневу (О покајању), објашњава да Илијина огорченост према Ахаву није била плод злобе, већ љубави лекара који одсеца оболело месо да би спасао душу пацијента. Грех уништава човека јер га одваја од Извора Живота. Сходно томе, свети пророк Илија се свом својом снагом супротставио идолопоклонству.

Света Црква ставља у Илијина уста пророчки вапај: „Докле ће, Господе, пут безбожника напредовати?… Донели су плод безакоња… Зашто си ми показао безакоње судија који крше закон?” Ове речи громогласно одјекују кроз свако доба. Оне нас подсећају да неправда, корупција, похлепа, лажно богослужење и злоупотреба власти нису ништа ново. Пророк Илија је био сведок властодржаца који су више волели власт него истину, више богатство него праведност, и више себе него Бога.

Па ипак, чак и овде нас Црква кроз Икос на Вечерњој учи нечему дубљем. Свети пророк Илија, вођен ревношћу, желео је суд над онима који се не кају. Али милосрђе Божије превазишло је чак и праведни гнев пророка. Вечерња химна дивно проповеда да пророк Илија „није поколебао милосрђе Благога Господа… јер Он који једини истински љуби човечанство, увек чека покајање свих људи.”

Свети Јован Златоусти истиче ову Божанску домостројитељност у својој Беседи о пророку Илији и удовици, напомињући да Бог није допустио сушу да би уништио Израиљ, већ да би зауставио њихово безакоње и обучио самог Илију Божанском Милосрђу, показујући да Божија жеља за људским покајањем непрестано надјачава људске захтеве за строгом одмаздом. Овде Црква открива чудесну хармонију Божанске правде и Божанског милосрђа. Бог мрзи грех, али љуби грешника. Његови судови су истинити, али је Његово милосрђе неизмерно. Сваки позив на покајање сам по себе јесте чин Божанске Љубави.

Централни догађај данашњег празника јесте Илијино огњено узношење (не вазнесење попут Господњег). Свето Писмо сведочи да је Илија ударио Јордан својим милотом (огртачем) и воде су се раздвојиле. Света Мајка Црква пева: „Силом твоје молитве прешао си Јордан као по сувом. Узнет си на небо у огњеној колесници, остављајући Јелисеју двоструку благодат.” Прелазак преко Јордана подсећа на пролазак Израиља у Обећану земљу и праосликава Свето Крштење. Свети пророк Илија пролази кроз воде Божанском силом, а затим се узноси на Небо. Пре одласка, он оставља свој милот Јелисеју, а са милотом долази и двострука благодат.

У преласку светог пророка Илије преко Јордана и даривању његовог милота ученику Јелисеју, видимо праслику Христа, Који је освештао воде Јордана и даровао обилан, двоструки дар Светога Духа Својим ученицима. Овде созерцавамо да се Божанска Благодат никада не затвара у себи, већ се увек излива и дарује. Илијин одлазак постаје Јелисејев почетак. Дух Који је почивао на учитељу сада почива још обилније на ученику. Отуда, живот светости доноси плод у другима. Сваки истински светитељ води душе Богу и оставља за собом живо наследство благодати, а сама огњена колесница носи дубоко созерцатељно значење. Огњена кола узнеше Илију, али га огањ не сажеже, јер препозна светост његовога сасуда; зато му огањ постаде не средство погибије, него колесница која га узнесе у Царство живота.

Огањ који прима светог пророка Илију није огањ уништења, већ нестворени огањ Божанске Славе. Кроз читаво Свето Писмо, Бог се открива у огњу: у купини неопаљеној, у стубу од огња који је водио Израиљ, на Синају, и коначно у огњеним језицима на Педесетници. Божански огањ очишћује, просвећује, освећује и даје живот. Свети пророк Илија, већ очишћен кроз подвижничку борбу и молитву, примљен је у ту Божанску Славу. Његово узношење такође указује изнад себе – на самога Христа.

Наша Света Мајка Црква назива пророка Илију другим претечом доласка Христовог. Као што је свети пророк и претеча Јован Крститељ припремио први долазак Спаситеља, тако ће, према предању Цркве, свети пророк Илија припремити срца верних пре славног Другог Доласка Христовог.

Свети Јован Дамаскин пише у свом Тачном изложењу православне вере (Књига IV, Глава 26) да је пророк Илија Божанском силом сачуван жив у телу како би се вратио по испуњењу векова да проповеда Други Долазак Христов и супротстави се Антихристу. Пророк који, по Божијем промислу и вољи, још увек није окусио смрт у телу, остаје сведок тог истог Божијег промисла и наставља да служи пред престолом Величанства на висинама до свог повратка и страдања за Истину.

Зато му се Црква на Вечерњој служби уочи празника обраћа: „О пророче и проповедниче Христов, који се непрестано молиш за ожалошћене, никада не одступајући испред престола Величанства, о ти који служиш на висинама, о ти који благосиљаш сву земљу… моли се за очишћење и спасење душа наших.” То је тајна заједнице светих. Свети пророк Илија је сада одсутан од нас у телу, али није одвојен од нас у духу. Како друга химна објављује: „Иако си се у телу раставио од нас, не одвајај се од нас у духу, него се увек моли Господу да се спасу душе наше.” Светитељи су живи у Христу. Стојећи пред престолом Божијим, они су заступници и посредници за војујућу Цркву на земљи.

Свети Симеон Нови Богослов (Етичке беседе 1.3) подсећа нас да светитељи кроз све векове чине јединствени ланац светлости, повезан Светим Духом; Илијино служење није престало када се узнео на небо. Штавише, оно се васељенски проширило. Он сада служи у Небеској Светињи, молећи се непрестано за ожалошћене и преклињући Христа за опроштај грехова оних који са вером поштују његово божанско узношење.

Црквене химне такође проглашавају светог пророка Илију „обилним извором исцељења онима који те поштују.” Благодат која му је дарована исцељује и тело и душу. Као што је очистио губаве преко Јелисеја, васкрсавао мртве и враћао живот, тако сада он посредује да Христос исцели сваку болест, сваку жалост и сваки напад непријатеља. Ипак, највеће исцељење јесте очишћење душе од греха и њено враћање у пуну заједницу са Богом.

Коначно, данашњи празник усмерава наш поглед ка Пресветој Богородици. Црква доксолошки проповеда да је Христос, „Творац, Избавитељ и Господ”, узео тело од Пречисте Дјеве, обукао се у нашу природу и ослободио човечанство прародитељског греха. Илијино узношење припрема нас да разумемо још већу тајну савршену у Христу.

Свети Максим Исповедник у Амбигвама објашњава да су сви покрети светитеља у Старом Завету били припремни кораци ка свеобухватном остварењу кроз Оваплоћење, у којем Христос сједињује земљу са Небом. Син Божији је најпре сишао у наше тело кроз утробу Приснодјеве да би се човечанство узнело на Небо. Илијино узношење праосликава оно што је Христос коначно испунио. Својим Оваплоћењем, Крстом, Васкрсењем, Вазнесењем и даром Светога Духа, наша природа је заувек ушла у Небеску Светињу над светињама.

Чему нас овај данашњи празник учи? Живимо у времену које често личи на дане Ахава и Језавеље: у времену искушаваном идолопоклонством, служењем болесним и искомплексираним аутократама и тиранима, похлепом, среброљубљем, моралном смутњом и презиром према Заповестима Божијим. Као и свети пророк Илија, позвани смо да исповедамо да је „Заиста, само Бог Један”. Позвани смо да одбацимо сваког лажног идола, било да је то богатство, представник власти, задовољство, идеологија или обожавање самога себе, и да се клањамо једино Светој Тројици.

Позвани смо такође да стекнемо Илијин унутрашњи, суптилни духовни живот. Његова снага није примарно долазила из спољашњих чуда, већ из тајне молитве, поста, тиховања, покајања и непрестане заједнице са Богом. Ако стремимо томе да наш ум буде просвећен Божанском Светлошћу, и ми морамо тражити чистоту срца. Кроз покајање, учешће у светим Тајнама, читање Светог Писма, житија Светих, списа Светих Отаца, послушање заповестима, милостињу и устрајну молитву, благодат Светога Духа нас преображава. Иста она нестворена Светлост која је просветила пророка Илију нуди се Цркви и данас.

Свети тајновидац Илија нас такође учи да сјединимо ревност са смерношћу, храброст са састрадавањем, истину са љубављу. Морамо се супротставити лажи без мржње, осудити грех без презира према грешницима, и никада не престати да се молимо да сви дођу у покајање, сећајући се увек да једино Бог у Светој Тројици љуби човечанство савршеним милосрђем.

Изнад свега, Илијино огњено узношење подсећа нас да је наша вечна Отаџбина на Небесима. Нисмо створени само за овај пролазни свет, већ за вечну заједницу са живим Богом. Позив верних није тама већ Светлост, није пропадљивост већ непропадљивост, није смрт већ живот вечни. Пророково узношење унапред проповеда победу Христову и прослављење припремљено за све који остану верни у малом и великом.

Поштујмо славног пророка Илију не само химнама на нашим уснама, већ подражавајући његов живот: његову непоколебљиву веру, његово неустрашиво исповедање, његову пламену љубав према Богу, његову чистоту, његов подвиг, његово састрадање, његову молитву и његову чежњу за Царством.

Нека свети, славни пророк Илија, анђео у телу, темељ пророка, проповедник Христов, служитељ пред престолом предвечног Величанства, који никада не престаје да посредује за ожалошћене, умоли нашег милостивог Господа да просвети наше умове Божанском Светлошћу, да нам дарује покајање, да нам помогне да очистимо и спасемо наше душе, и да нас учини достојнима, благодаћу, да са свим светима созерцавамо вечну славу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова.

„Анђеле у телу,
стубе пророка и крајеугаони камене њихов,
други Претечо доласка Христовог,
преподобни и свехвални Илијо,
ти си послао благодат с висине Јелисеју
да болести разгони и губавце очишћује;
о, пребогати изворе исцељења свима који те поштују”.

(С јелинског и црквенословенског посрбио о. МСрбР)

Амин!

1. август / 19. јул, л. Г. 2026.
о. Мирољуб Срб. Ружић