Временом ће и легло пилића порасти, бити пребачено у простор с одраслим кокошима и петловима, и завршити као ручак за породицу
Фото: olx.ba
„Тотош, тотош, слатки мој тотош!“
Враћајући се из школе, три-четири куће низ улицу већ чујем своју мајку како тепа пилићима. Донела је тридесет малих жутих пијукала, ставила у већу картонску кутију, у кутију ставила црепуљу са рупама у коју сипа воду и мало троугласто кориташце у које додаје храну. Кутија је покривена неком крпом, а над њом је стално упаљена сијалица, да се пилићи греју кад већ немају мајку-квочку да се под њеним крилима утопле.
Од пре пар година у селу је прорадио инкубатор, у њему се у великим бројевима легу пилићи које домаћинства купују и односе кућама. Народ је особу која ради са инкубатором прозвао, можеш већ погодити, квочком. Стога се већ неко време не чује права квочка како хода по дворишту квоцајући полако али без престанка, па пилићи више следе њено нарочито квоцање него фигуру, док гледају у тло тражећи какво зрно хране.
Временом ће и ово легло пилића порасти. Онда ће из првобитне кутије бити пребачени у нешто већу, потом у посебно ограђен простор у дворишту, а на крају у двориште, где већ кљуцају одрасле кокоши и два петла. Па ће онда мајка ухватити које одрасло пиле или стару кокош и, држећи је за скупљене ноге и крила левом руком, одсећи јој секиром главу на пању. Затим ће је ошурити, почупати перје, избацити црева и направити ручак за породицу.
Заборавиће оне дане кад су то још били ситни жути пилићи којима је, насмешена, тепала:
„Тотош, тотош, слатки мој тотош“.