И међу национално оријентисаним Србима постоји приличан број атеиста, агностика, родновераца, њу ејџовских алтернативаца, национал-комуниста, којима поклоњење светињама смета као и Другој Србији
Појас Пресвете Богородице (Фото: Друштвене мреже)
Двонедељно присуство Појаса Пресвете Богородице у Београду разоткрило је много штошта.
На првом месту, да Друга Србија под појмом „толеранције“, којим се толико размеће и кити, подразумева да сви ми будемо толерантни према њима, колико год нас вређало и понижавало оно за шта се залажу (LGBTIQ+, родна равноправност, признавање Косова, ухљебљење миграната, мноштво западних агенди), али нипошто и да они буду толерантни према нама, тј. ономе што нам је као већинском народу ове земље важно и свето (православна вера, историјско наслеђе, културна баштина, државни суверенитет, територијални интегритет).
Поред тога, али не мање битно, открило се да и међу национално оријентисаним Србима постоји приличан број атеиста, агностика, родновераца, њу ејџовских алтернативаца, национал-комуниста, којима поклоњење православним светињама смета ништа мање него Другој Србији, те су се о редовима пред Храмом изражавали са готово истом злобом и презиром, не разумевајући дубљу мотивацију невероватног збивања, односно тајанствену пројаву Божије силе у њему.
Чудне подударности међу наизглед сукобљеним и непомирљивим странама које су постале очигледније под благообразним сјајем велике светиње, преко које нас је свих ових дана озаривао и тешио пречисти лик Деве Марије, којој је деспот Стефан Лазаревић посветио Београд, када га је на почетку 15. века прогласио за нови престони град.
Наслов и опрема: Стање ствари