Страх с једне, извесност познате несреће с друге стране. То је принцип на којем вампиризам постојећег система почива. Ваља објаснити да вампир тражи крв, и доћи ће по било коју која му је на располагању
Извор: Фејсбук страница Иве Радовић
На питање, постављено у наслову, Борислав Пекић одговорио је мучним и изванредним романом. Етнолог би одговорио навођењем техника и начина како би се живи мртвац определио према свету којем суштински припада, али би најпре објаснио његову необичну, двострану природу.
Суштина проблема и јесте у томе што вампир не припада „ни тамо ни овамо“; он се налази у танком међупростору између живота и смрти. У том међупростору и међувремену, његова моћ може деловати несавладиво.
Ако бисмо, као на вампиризам, гледали на актуелну политичку ситуацију у земљи, нашли бисмо да је неодредивост позиције власти њен најглавнији адут. Режим је, користећи се медијском свеприсутношћу, намерном редунданцом, произвођењем проблема, непријатеља и ризика, успео да утера страх у кости недовољно радозналог грађанина.
Истовремено, он је злоупотребио природну потребу сваког човека да свој век проживи мирно, са извесном стабилношћу и могућношћу предвиђања будућности, са што мање неочекиваних проблема. У томе му на руку иде како локална турбулентна историја, тако и неолиберални капитализам као светски процес, који огроман део људи тера у прекаријат – нову класу произвођача засновану на сталној несигурности и привремености прихода.
Сатеран у ћошак, човек тражи било какав извор сигурности, макар он био и очигледно лажан. Његова способност да зажмури на очигледну превару понекад је задивљујућа. Узмимо за пример стално инсистирање на инвестицијама: од највећег броја тих инвестиција, просечан грађанин нема никакве користи – а видели смо како може да има не само штету, него и трагичан исход.
Међутим, има људи који ће као у понос Београда убројати и ноторни Београд на води, у којем стан неће никад бити у стању да купе, кроз чије трговине ће моћи да прошетају и диве се сјају и можда, понекад, понешто себи приуште; који изгледа као ма који безлични нови комплекс у ма ком младом граду… а исти ти људи гордиће се због тога што је свака друга тараба у Србији старија од америчке историје (или историје Дубаија). Декларативни патриота заражен конзумеризмом не види у овоме никакву колизију. Нек шљашти, нема везе што је еколошки, економски и културно противно интересу народа.
Вештачка интелигенција: Србија за Израел постала „пријатељска позадина“
Човек је, међутим, свестан тога у чијим се рукама налази касица. Одакле се тај новац тече и преко чије грбаче, он или не зна, или га то заправо и не занима. Ту опет имамо лепу синергију нашег трибализма са очајем глобализма: не може шут са рогатим, па дај да узмемо шта и колико можемо сада, од онога код кога су паре сада, и дај да не таласамо како не бисмо остали без своје цркавице. Савременост је уроњена у антрополошки песимизам, и има ироније у томе колико она живописно оличава палу природу човека, и, са њим, Творевине.
Премда умеју да иритирају људи који се позивају на животну мудрост и глобалне околности, у њиховим крхким конструкцијама подршке власти има неког достојанства. Наиме, они траже оправдање за крађу, лажи, злоупотребу положаја, играње у сопствену корист, морално срозавање, и налазе га у вештој игри међу истим таквим, а јачим и горим, светским фигурама. Без обзира да ли истински верују, или имају какав лукративни разлог за ове менталне акробације, већ сам труд да делују уверљиво, са самозадовољством паметнијег од пука, заслужује извесно поштовање – јер, то је труд да се голом среброљубљу и неморалу да некакав смисао.
Симптоматично је, ипак, да међу апологетама режима са макар мало соли у глави, нема оних који се боре за голу егзистенцију. Зато им остаје времена за апологетику.
Ако је вампир успео да сиса крв својим ближњима (по правилу, приступа сродницима), то му је омогућено једино зато што га препознају. Истина, они знају да то није баш сам тај човек, него сеновито биће; делом наше, овдашње, а делом у дослуху са оностраним којем немамо приступа. Покорити му се, значи одрећи се наде да свет може да буде јасан, и да свак иде тамо где по својој природи припада. Покорити му се, значи одрећи се наде да и после њега живот може да се настави.
Ово потоње, објашњење је опстанка одрођеног бића ма колико и одрођеног режима. Они опстају на идеји да је познато зло боље од ма чега непознатог.
Будући непознато, оно што долази требало би да је макар неутрално.
Ива Радовић: Шта значи „не бити ни на чијој страни“ у оваквој ситуацији или Неутралност је мит
Отуда је главни притисак владајуће клике усмерен на то да нас увери да је оно што долази веће зло, самим тим што са њим нисмо имали искуство. Притисак се појачава изједначавањем са познатим злом из претходних периода (од НДХ до транзиционих манекена); инсистирање на „врапцу у руци“ премда је несрећни врабац на издисају; и позивањем на спољне околности са којима се можемо изборити само кроз већ познате (мада очигледно неуспешне) путеве.
Страх с једне, извесност познате несреће с друге стране. То је принцип на којем вампиризам постојећег система почива. Изазов раскринкавања природе режима у којем се налазимо није лак, јер имамо посла и са слепилом, и са вољним и намерним жмурењем оних које зуби још нису дотакли.
Ваља им објаснити да вампир тражи крв, и доћи ће по било коју која му је на располагању – заслуге не играју никакву улогу. Сви смо за њих тек извор хранљивих супстанци. Присталице режима верују да ће им се лојалност, или макар неутралност, рачунати. Али, са оностраним бићима није паметно рачунати у људским категоријама.
Опрема: Стање ствари