Све приче о Космету, уз непомен Маћедоније, јесу као хистерисање домаћина којем гори имање, у часу кад је већ изгорело пола села – у пожару који је он запалио и није гасио док није догорело до његове авлије
Шта и гдје још нешто треба да се деси да бисмо схватили једноставну истину: народ (= црква) и држава који су сами предали заветну земљу својих отаца (Маћедонију), и самоизгнали се из ње, не могу се надати било чему другом до нестајању свих својих Баштина. Небеској Србији, Старој Мајци, не треба Космет, кад Маћедоније нема.
Са пола срца се не живи. Пола срца ни Богу не треба.
Зато су све приче о Космету, уз непомен Маћедоније, патетично замајавање, оне су као хистерисање домаћина којем гори имање, у часу кад је већ до тла изгорело пола села – у пожару који је он сам запалио, и сам није гасио док није догорело до његове авлије.
Прилог је објављен као коментар на Стању ствари