Опис Оваплоћења као „велике тајне преображења“ представља незграпно мешање појмова. „Преображење“ је везано за откривење божанске славе и предукус обожења човечанства, а не за примање тела у утроби Дјеве
Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
„Рођење Христово, дакле, није само историјски догађај ограничен временом и околностима, већ почетак нашега спасења. Као што сведочи свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ У овој великој мистерији преображења, Христос узима нашу људску природу како би могли постати причасници Његовог божанства.” (Из архипастирске Божићне речи епархије источноамеричке)
Са становишта православне патристичке традиције, овај пасус открива недостатак догматске прецизности и неразлучивање појединих етапа спасоносне икономије, те стога не излаже правилно апостолско учење 2. Петрове посланице 1,3–4 о учешћу у Божанској природи. („Пошто нам је Његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога Који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избегнувши похотну трулеж у свету.”)
Пре свега, пасус употребљава језик обожења (θέωσις) на начин који је недовољно прецизан и ствара могућност погрешног разумевања, водећи ка погрешним закључцима. Позната изрека Светог Атанасија Великог, „Αὐτὸς γὰρ ἐνηνθρώπησεν, ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν“, као и њена погрешна енглеска парафраза „God became man so that man might become god“, наводе се без неопходног патристичког оквира. Богословски прецизнији превод гласи: „Јер Он се очовечио, да бисмо ми били обожени (а не обоготворени)“. Реч θεοποιηθῶμεν је аористни пасивни конјунктив глагола θεοποιέω — дословно „бити обожен“, и управо тај облик се налази у грчком тексту Patrologia Graeca (PG 25, кол. 192 B). (Види напомену[1]!)
О. Мирољуб са студентима на Државном Универзитету Охаја (Фото: Лична архива)
У православној традицији, ова изјава никада не подразумева онтолошку трансмутацију људске природе у божанску суштину. Напротив, како су појаснили Кападокијски Оци, Свети Максим Исповедник, а касније и Свети Григорије Палама, наше учествовање јесте наше сједињење у Христу – благодаћу – у нествореним божанским енергијама, а не у самој Божанској суштини. Говорити неопрезно о „учествовању у Његовом божанству“ без ове разлике значи нарушити пажљиву патристичку равнотежу и замаглити значење 2. Петрове посланице 1,4, која изричито говори о учешћу (κοινωνοί) по благодати, а не по природи – „ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως”.
Друго, пасус поистовећује Рођење Христово са Преображењем, чиме меша два различита момента у икономији спасења. Рођење се тиче неизрециве тајне Оваплоћења: вечни Син и Логос Божији у времену прима људску природу, сједињујући је са Собом „несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно“. Преображење, напротив, није тренутак у којем Христос „прима“ људску природу, нити је почетак нашег спасења, већ откривењска манифестација нестворене славе која је већ присутна у оваплоћеном Логосу. На гори Тавору Христос се не преображава по својој суштини; напротив, ученицима се благодаћу дарује способност да созерцавају славу Његовог Божанства која просијава кроз Његову човечанску природу.
Описујући Оваплоћење „великом тајном преображења“, горе наведени пасус уводи богословски незграпно мешање појмова. У православној теологији, „преображење“ има прецизно христолошко и есхатолошко значење, везано за откривење божанске славе и предукус обожења човечанства, а не за примање тела у утроби Дјеве. Непрецизно усаглашавање ових категорија подрива педагошку јасноћу којом Оци разликују ступњеве Христове икономије ради нашег спасења.
О. Мирољуб показује студентима оригинално прво издање Св. Писма Краља Џејмса из 1611. (KJV) Фото: Лична архива
Коначно, иако је исправно тврдити да Рођење није пуки историјски догађај, православна теологија га не издваја из целокупности Христовог спасоносног дела – Његовог живота, Крста, Васкрсења, Вазнесења и слања Светога Духа. Обожење у 2. Петровој посланици 1,3–4, не започиње апстрактно самим Оваплоћењем, већ се остварује кроз целокупну Пасхалну Тајну и наше светотајинско учешће у Христовом животу.
Укратко, неадекватност овог пасуса лежи у његовој непрецизној употреби светоотачког језика, у недостатку да изрази православно разумевање учешћа у божанском животу и у мешању Рођења са Преображењем – грешкама које пре изобличују и застиру него што осветљавају учење Цркве о обожењу (θέωσις), онако како су га предали Свети Оци.
Протојереј–ставрофор Мирољуб Срб. Ружић
[1] Напомена: У теолошком идиому православних Отаца, чувена изрека Светог Атанасија, „Αὐτὸς γὰρ ἐνηνθρώπησεν, ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν” (PG 25, 192B), мора се читати са прецизношћу, трезвеношћу и верношћу догматском надуму Цркве. Глагол θεοποιηθῶμεν јесте аористни пасивни конјунктив глагола θεοποιέω и означава „бити обожен”, а не „постати Бог (по природи)”. Пасивни облик је одлучујући: обожење није аутономно постигнуће нити онтолошко уздизање у божанску суштину, већ чин божанске благодати, при којем је човечанство објекат Божијег дејства. Такође, конјунктив указује на циљ и икономију спасења, а не на аутоматску или нужну трансформацију.
Оригинални текст Св. Атанасија из Patrologiae Cursus Completus – Series Graeca
Подједнако је значајно како свети Атанасије употребљава глагол ἐνηνθρώπησεν („Он се очовечио“), а не било коjи други израз који би подразумевао промену божанске природе. Логос није престао да буде оно што вечно јесте, нити је примио човечанску природу на начин који би мешао или сливао природе. Напротив, остајући у потпуности Бог по суштини (κατ’ οὐσίαν), Он истински прима људску природу да би је изнутра исцелио, обновио и прославио. Оваплоћење је, дакле, спасоносно снисхођење (συγκατάβασις), а не умањење Божанства.
Из тог разлога, популарна парафраза „Бог је постао човек, да би човек постао бог“, иако реторички снажна, теолошки је непрецизна и потенцијално обмањујућа ако се прихвати без патристичких ограда. Она може навести на помисао о онтолошкој размени суштина или о некој врсти метафизичке апотеозе, страној православној теологији. Свети Атанасије не учи да човек постаје Бог (θεός) по природи, већ да човек бива обожен (θεοποιούμενος) по благодати, учешћу и усиновљењу. Како ће каснији Оци појаснити – нарочито Свети Григорије Палама – ово учешће се остварује у нествореним божанским енергијама, а не у самој божанској суштини.
Стога, прецизнији превод, веран јелинском патристичком изворнику и православном догмату, гласи:
„Јер Он се очовечио, да бисмо ми били обожени.“
Овај превод чува обе стране тајне: пуну стварност Оваплоћења и истинско, али благодаћу испуњено, обожење човечанства. Обожење није дивинизација у паганском или онтолошком смислу, већ обнова човека у заједници са Богом, уподобљење Христу дејством Светога Духа и учешћем које се остварује у нествореним божанским енергијама ради вечнога живота. Само овакво тумачење чува пажљиву равнотежу патристичког учења и избегава догматску двосмисленост присутну у непрецизно, са јелинског источника, преведеној парафрази „Бог је постао човек, да би човек постао бог”.