Родитељи уместо деце раде и постижу колико могу, према свом труду и способностима. Само што се више не зна ни ко су ђаци ни чије су оцене
(Извор)
Групице родитеља стижу у школу на родитељски састанак и успут разговарају. Настављају разговор и пошто поседају на столице, чекајући разредног старешину. Једина тема им је школа, а једини садржај – ко је од њих шта успео у школи. Ево неколико од тих честих казивања.
– Све сам урадила добро, само из биологије нисам могла више од тројке.
– А ја се намучих с математиком. Неки тешки задаци за домаћи.
– Тешко је то сад за нас, али може се кад се потрудиш. Што ниси узео приватног професора? Он би ти све средио. Ја сам све средила, остало ми још само да урадим српски.
Позив Министарству просвете: Вратите тестове без понуђених одговора/заокруживања на „Малој матури“
– Не знам шта ћу с наставницом хемије. Замислите, испитује децу неким бесмислицама и тражи да знају. И само даје јединице и двојке, уместо да научи децу.
– А ја се задржала на послу па нисам стигла да урадим домаћи.
И све тако – шта су успели да ураде, шта нису, и шта још имају да постигну до полугодишта.
Не разговарају они о свом школовању, него о основној школи своје деце. Они то уместо деце раде и постижу колико могу, према свом труду и способностима. Само што се више не зна ни ко су ђаци ни чије су оцене.