Епитет „обојена“ требало би да означи њен ненасилни карактер. То се ипак мора ставити под велики знак питања јер је било много насиља на улицама, па и настојања да се изазову немири у духу пароле „Србе на Србе”
Владика бачки Иринеј (Извор: Православље)
Доносимо изводе из традиционалног Божићног интервјуа владике Иринеја, датог Милораду Вучелићу. Разговор је објављен у Печату бр. 871, 26. децембра 2025, стр. 3 и 6 – 15, под насловом „Србија треба и мора да се доследно, најдоследније, држи војне неутралности”
(…)
Морам нагласити да се, откако „мрчим дивит и хартију”, никада, ни један једини пут, нисам огласио са политичког становишта (о партијском, које апсолутно игноришем, да и не говорим!) него да сам свагда иступао пред јавношћу као свештенослужитељ и скромни пастир Цркве, њој служећи по својој моћи, а не служећи се њоме у личне сврхе, улажући напор да изнесем оно што она учи и дела, а не оно што неком годи или што некима „чеше уши” у функцији медијске популарности, спонтане (која је ретка) или наручене и организоване (која је најчешћа). Само под овом призмом или у овом „кључу” ваља разумети и мој одговор на Ваше прво питање, као, уосталом, и све наше вишегодишње разговоре на горуће друштвене процесе и цивилизацијске изазове наших дана, а они су, у то не сумњам, „дани зли” (Еф. 5, 16).
Епископ бачки Иринеј честитао Александру Вучићу изборни тријумф отаџбинске опције
(…)
Из претходног питања произилази и ово извесно понављање реченог: као неко ко по свом утицају, положају и ауторитету може много да учини, да ли сте довољно енергично и одлучно опомињали и критички дискутовали, дакле јасно проблематизовали одлуке српске управљачке елите и њених потеза у одређивању судбине земље? Да ли сте указивали на грешке (а последице које живимо потврђују да су грешке озбиљне), што је, с обзиром на Ваш утицај, било могуће, целисходно, а уз нешто добрих околности – можда и спасоносно? Да ли грешимо када кажемо да сте, повинујући се духу извесних правила о месту и положају Цркве у држави, избегли јавну реч и ангажман?
Ако некога занима моје мишљење, могу да га изразим. Другачије не! Сигуран сам, пак, да су моји ставови, о било ком кључном питању које се тиче наше Цркве, нашег народа, његове садашњости и будућности, доступни свакоме кога занимају. У њима се могу препознати грешке, али и неки исправни судови, што, наравно, не значи да сам непогрешив.
Укратко, јавну реч или јавни ангажман никада нисам избегавао, не избегавам и нећу избегавати. Никада, међутим, нећу говорити као политичар – то препуштам зна се коме из редова епископата и свештенства – него само и искључиво као скромни епископ Српске Православне Цркве и Православне Цркве Христове у њеној целини и пуноћи.
(…)
Били сте члан делегације Српске Православне Цркве које је, предвођено Његовом Светошћу патријархом Порфиријем, крајем априла посетила Москву, где су вас примили Патријарх московски Кирил и председник Русије Владимир Путин. Када се – током ове изузетно значајне посете – повео разговор о политичким приликама у Србији, поменут је и појам „обојена револуција”, што је изазвало незадовољство у једном, не малом, делу наше политичке јавности. Шта бисте нам са ове временске дистанце могли рећи о тој посети?
За просуђивање о неким догађајима и појавама нужна је временска дистанца. За оцену целине кризе која тренутно иде andante, лаганим темпом, не само да треба дочекати завршетак него, свакако, и неку временску дистанцу. Али за њене јасне манифестације то ипак није нужно. Чини ми се да се ни непосредни протагонисти „обојене револуције” више не замајавају лагаријама о томе да се ради о некаквој спонтаној побуни суштих праведника, а не о „обојеној”, споља покренутој и финансираној „револуцији”, што је за њих имало ефекат црвеног плашта у тореадоровој руци када је такву оцену дао Патријарх у Москви, а пренели светски медији. Епитет обојена требало би да означи њен ненасилни карактер. То се ипак мора ставити под велики знак питања јер је било много насиља на улицама, ускраћивања елементарних права, онемогућавања кретања, неуспелих покушаја заустављања привредног живота, уништавања просветног система, па и настојања да се изазову немири и жртве у духу пароле, зна се чије, „Србе на Србе”. То је, нажалост, био план организаторâ. Много тога се још може рећи о карактеру немирâ, али да су били ненасилни, то не могу да потпишем.
Патријарх Порфирије Владимиру Путину: И ви знате да је у Србији „обојена револуција“
Моји утисци из Москве нису се променили протоком времена. Ради се о чињеницама које су непромењиве. Када Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије каже г. Путину, председнику државе која најпостојаније вековима подржава српски народ: „Српски народ гледа на руски народ као на свој”, ко може да каже да то није тачно?
Председник Путин је у разговору, који је добио велику пажњу светских медија, нагласио да он лично, као ретко ко од савремених државника, потпуно разуме и подржава улогу Цркве у савременом друштву, посебно у непоколебивом чувању верског и народног идентитета и духовних темеља: „Поменули сте идентитет. То је оно чиме се Црква бави, посебно Руска Православна Црква под руководством Свјатјејшег патријарха московског и све Русије. Наш Патријарх улаже много труда како би учврстио наше традиционалне вредности, наше духовне темеље.”
Могу рећи и то да сам заиста почаствован, као ретко када у животу, зато што сам био присутан када је Његова Светост патријарх Кирил, обраћајући се непосредно председнику Русије, а наредног дана и читавом свету, рекао: „Од свих помесних Православних Цркава, Српска Црква је најближа Руској Цркви – по култури, по језику. Па и историјски гледано: наше земље никада нису ратовале једна против друге, а ако и јесу, било је то раме уз раме против заједничких непријатеља. Та љубав према руском народу и Руској Цркви органски је уткана и у културу Србије, у српски народ. Зато су нам то најближи пријатељи, наша браћа – и по духу и по животној философији.”
Епископ бачки Иринеј: Православљу прети раскол тежи од оног између Истока и Запада
Све што је тамо речено биће трајно уписано у историју наше Цркве и нашег православног народа.
(…)
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари
(Печат/Епархија бачка, 29. 12. 2025)