Благоје Пантелић није највећи проблем СПЦ, нити је он највећи грешник па не заслужује да се на њему кола сломе. Он, као лаик, чак и да то жели, нема потенцијал да у тој мери науди Цркви колико има неки владика
Благоје Пантелић (Фото: Теологија.нет)
У овом нашем смутном, огреховљеном времену, које има многа предапокалиптичка обележја, углавном смо, упркос томе, заокупљени својим прозаичним пословима те ретко посвећујемо довољно пажње проблемима који тиште друге људе, а камоли да приступамо темељном преиспитивању властитог бића. Но, онај ко се, бар повремено, присети да је хришћанин, морао би, пре него што се одлучи да нешто предузме, добро да размисли о томе шта Христос мисли о његовој намери, те да покуша да усклади властиту вољу са Божијом вољом. Нажалост, чак и они хришћани који редовно читају Свето писмо и светоотачке списе ретко у властитој животној пракси прочитано спроводе у дело. Ако је претерано очекивати од лаика да се понашају као светитељи, ипак би требало да се потруде да бар у извесној мери ускладе своје мисли, речи и дела са узвишеном садржином новозаветног учења. Поготово то важи за свештенике, јер очи не само верника него и агностика и атеиста усмерене су на њих, јер сви очекују да виде да ли они властитим животима заиста сведоче оно о чему проповедају.
Будући да и световни философи морала од људи очекују добронамерно понашање, било би логично да такво настројење још у већој мери краси хришћане. Хришћанска етика, пак, од нас тражи и више – да у односу према ближњима испољимо дух љубави, да сузбијамо властити егоизам, да лако праштамо, да будемо човекољубиви, благи и милосрдни, заинтересовани за спасење чак и највећих грешника. Уколико смо у ситуацији да одлучујемо о другима, поготово о онима који су нам се нешто замерили, осим праведности од нас се, као хришћана, очекује да будемо увиђавни и милосрдни, да у нама нема ни трага од жеље да за учињено зло вратимо истом мером.
Ма колико неко био у поседу теоријског знања, па и оног теолошке и етичке природе, ма колико му биле познате изреке светих отаца, да би правилно поступио у конкретној животној ситуацији, неопходно је да има дар расуђивања. Од коликог је значаја тај дар довољно говори чињеница да су неки светитељи за тај духовни дар говорили да је чак изнад дара чудотворења. Иако нисмо у поседу тог дара, ипак се, ма колико се то неком клирику можда чинило дрским, усуђујемо да укажемо да су свети оци препоручивали да се клонимо крајности, да увек покушавамо да идемо средњим путем, да водимо рачуна о правој мери. Ако то имамо у виду, онда би средњи пут у животу верника био онај између безобзирне, непромишљене критике свих могућих негативних појава у Цркви и слепог слеђења препоруке да се ни по коју цену не говори било шта негативно о црквеној јерархији.[1] Као што је свакако погрешно, о томе нас уче бројни црквени оци, непотребно разглашавати грехе ближњих, срозавати углед наших пастира, тако није за похвалу ни бити равнодушан према негативним појавама у Цркви, оправдавајући притом властити конформизам наводним слеђењем монашких упутстава неосуђивања и апсолутне послушности. У наше време критичари једне крајности у црквеном животу за своје опоненте кажу да заступају теологију бунта, док им ови одговарају да настоје да Цркву учине ауторитарном организацијом која од верника очекује слепу послушност. У извесној мери и једни и други су у праву, али је проблем што су, док критикују друге, углавном некритични према самима себи.
Зоран Кинђић: Наши епископи да се осмеле на саможртвену љубав према ближњима
Покушајмо оно што је речно да применимо на случај који је тренутно актуелан, на опасност екскомуникације која се као Дамоклов мач наднела над главом Благоја Пантелића. Као што је познато, овај лаик, иначе дипломирани теолог, већ дуже време се крајње непримерено понаша. Иако нико у СПЦ не би смео да буде лишен права на добронамерну критику, он је несумњиво у својим наступима на прозападним телевизијама, као и у подкастима, објавама на Твитеру и у новинским текстовима, користио крајње непримерене речи критикујући поједине личности из високе црквене јерархије. Без имало поштовања према хијерархијском устројству СПЦ, као и према предању да епископ отелотворује Христов лик, Пантелић је вређао и исмејавао поједине владике, укључујући и самог патријарха Порфирија. Чак је и зачикавао и изазивао челнике СПЦ, забављајући притом своје истомишљенике разматрањем дилеме да ли ће они имати храбрости да се с њим („с нашом смерношћу“) обрачунају. Нема сумње да је Благоје Пантелић, коме је наглашена медијска пажња преко сваке мере надула его, увредио више наших владика. Он је, крајње непромишљено, у жељи да се супротстави ауторитарном режиму Александра Вучића и подржи студентско-грађански покрет, посредством Цркви ненаклоњених медија, жељних што већег блаћења СПЦ, и те како доприносио нарушавању њеног угледа. Вероватно се највише огрешио о владику Давида Перовића својим злонамерним тумачењем да се у тексту крушевачког митрополита „Здухачи, манитоши и људи од вересије“, који је прилично компликован за читање, за студенте каже да су усташе. Иако је и сâм вероватно био свестан тога да се та (дис)квалификација не односи на студенте, већ на неког другог, њему блиског, није могао да одоли а да не повреди оног који му се својевремено замерио тиме што је критиковао његове пријатеље наклоњене Дарвиновој теорији еволуције. Упркос томе што је Зоран Ђуровић у тексту „Владика Давид, студенти и људи од вересије“, објављеном на сајту сунчаник, аргументовано побио такво Пантелићево погрешно тумачење, оно се у нашој јавности нажалост одомаћило.[2]
Полемика владике Давида и шесторице епископа СПЦ о „српским усташама“
Из свега реченог јасно је да Благоје Пантелић, због таквог свог континуираног, крајње неприхватљивог понашања, заслужује епитимију. Но, будући да се у свему, па и у кажњавању, мора водити рачуна о мери, његова евентуална екскомуникација била би несумњиво исувише строга казна. Ако је сврха кажњавања, поготово у Цркви, васпитна, ако је одмазда страна њеном човекољубивом бићу, онда Пантелић свакако не заслужује ту најтежу могућу санкцију. Наиме, ма колико се недолично понашао, он није ни јеретик ни расколник. Световним речником казано, његови бројни преступи имају углавном карактер вербалног деликта.[3]
Зоран Кинђић: Одбранимо „патуљка“ Давида од интелектуалног Голијата
Није наодмет приметити да је претња екскомуникацијом већ позитивно деловала на Пантелића па нам се чини да нема разлога да се црквени суд Архиепископије београдско-карловачке одлучи за изрицање најдрастичније могуће казне. Очигледно је да се у последње време Благоје Пантелић уздржава од некадашњег вулгарног вокабулара. У свом критичком, веома аргументованом тексту „Академска честитост на Православном богословском факултету“, објављеном на сајту teologiјa.net, Пантелић је користио одмерене и сасвим примерене речи. Да је његова критика „сервилног понашања појединих владика СПЦ у односу на Вучића“ спроведена у пристојном тону, са такво брижљиво изнетом аргументацијом као у случају оспоравања (ре)избора проф. Радића у звање ванредног професора на ПБФ, нема сумње да се многима не би допало његово писање, али свакако не би завршио на црквеном суду.
Што се тиче самог Пантелића, крајње непријатна ситуација у којој се нашао, чињеница да је остављен на цедилу, јер га није заштитио, као што је вероватно очекивао, његов (финансијски) покровитељ, митрополит Григорије Дурић, може му послужити као добра прилика да размисли о карактеру њиховог односа, о томе да ли је он заиста пријатељски или је, пак, раб Благоје све време био тек пуко средство, коришћено у сврху остваривања нереалних амбиција диселдорфског митрополита. Иако Благоје Пантелић, чак и када би хтео да наведе олакшавајуће околности за своје непристојно понашање и себе евентуално прикаже као жртву, не би могао себе оправдати тиме да је напросто само деловао у служби диселдорфског митрополита, будући да би као зрео човек, и то богословски образован, морао знати да је такво његово недолично понашање, којим се блате поједине владике и сâм патријарх Порфирије, апсолутно недопустиво, ипак би они који одлучују о Пантелићевој судбини то морали имати у виду. Благоје Пантелић је несумњиво застранио, али будући да Црква има исцелитељску функцију, да је заинтересована за морално и духовно оздрављење сваког свог члана, да је Христос распет зарад спасења и највећег грешника, они који пресуђују морали би испољити милостивост, морали би човечно поступити.[4]
Уколико би ипак дошло до његове екскомуникације, не само што би Благоје Пантелић био претерано, немилосрдно кажњен, него би управо таква непримерена казна имала лоше последице по већ нарушен углед СПЦ у нашој јавности. Осим тога, опасност тако драконске казне је што би она допринела сузбијању слободног, критичког духа унутар СПЦ. Можда се некоме чини да би утишавање гласова незадовољства због појединих потеза врха СПЦ допринело њеној кохезији, дисциплиновању потенцијалних бунтовника, али дугорочне последице устручавања верника од сваке критике биле би погубне по Цркву.[5] Ако се сви постепено навикнемо да се слепо подвргавамо ауторитету владика[6], ако одустанемо од расуђивања, ако постанемо конформисти, таква атмосфера би временом могла допринети томе да у једном тренутку без отпора прихватимо чак и власт Антихриста.
Без намере да неког поучавамо, подсетимо ипак да се Црква гнуша греха, али не и грешника, да је дужност пастира да се старају о томе да нико од поверених им овчица не пропадне. Уколико им није циљ да предводе бесловесно стадо, морали би да омогуће услове да у црквеној заједници влада дух поверења, слободе и братске љубави. Не само што је на онима који суде да се присете опомињућих Христових речи да ће нам се судити онако како ми другима судимо (Мт. 7, 2), него и да у пракси подражавају узорни пример Св. Николаја Српског. Ма колико био спреман да се, још од ране младости, зарад одбране истине и правде, супротстави чак и највишим црквеним ауторитетима, његово срце било је испуњено љубављу па је стога према потчињенима био веома благ. Проти Миливоју Маричићу својевремено је рекао да током читавог свог живота није рашчинио ниједног свештеника, мада је за тако нешто свакако било повода. У једном једином случају, када је то заиста било неизбежно, он се сагласио са тим, али је избегао да потпише такву одлуку, препустивши то свом заменику.[7] Ако знамо да је екскомуникација неупоредиво тежа казна од рашчињавања, јасно је како би у случају Благоја Пантелића поступио српски Златоуст.
Приметимо на крају да Благоје Пантелић свакако није највећи проблем СПЦ, нити је он највећи грешник па стога ни не заслужује да се на њему кола сломе. Када бисмо на један тас ставили његове грехове а на други, рецимо, епископа Василија Качавенде или Иринеја Добријевића, када бисмо размотрили ко је од њих више допринео нарушавању угледа СПЦ, не би било тешко закључити чији тас би превагнуо. Благоје Пантелић, као лаик, напросто чак и да то жели, нема потенцијал да у тој мери науди Цркви колико има неки владика. Ако они који одлучују о Пантелићевој судбини не желе да се, након његове евентуалне екскомуникације, застрашени верници ућуте[8], коментаришући насамо да ето „врана врани очи не вади“, да није њихово да се уплићу у црквену политику и ангажују се зарад одбране истине и правде, онда би несумњиво морали да сталожено, без страсти, одмере свој суд. Ако погреше, ако им срца буду хладна као лед, након такве немилосрдне пресуде узалудне ће бити евентуалне будуће красноречиве проповеди о љубави, чак и према непријатељу, о праштању, о окретању другог образа. Нека нам убудуће више не помињу разматрања Достојевског о Великом инквизитору нити рецитују Николајеве стихове „Благослови непријатеље моје, Господе“.[9] Можда ће се оних који донесу одлуку о Пантелићевој екскомуникацији верници бојати, можда ће се након такве сурове казне устручавати да било шта јавно прозборе, али свакако им већина њих више неће веровати нити ће их поштовати.
Светом Сави свакако није по вољи што се његово име скрнави тиме што највиша црквена одликовања добијају крајње недостојне особе. Ако би још видео да се на једној страни велеиздајник шепури одликовањем Светог Саве првог степена, а на другој страни утучен стоји изопштени грешни раб Благоје, који му се у усрдној молитви, сузних очију, обраћа за помоћ, вероватно би још тужнији клечао пред Божијим престолом, бледог лица од ужаса, вапећи Богу за опроштај грешном српском народу.[10]
[1] Још од раног доба Цркве, онима који би је ружили, који су сматрали да за њихов лични однос са Богом није неопходно светотајинско посредовање Цркве, стављана је до знања изрека Св. Кипријана Картагинског да ономе коме Црква није мајка ни Бог није отац. Св. Порфирије опомиње: „Они који оптужују Цркву због погрешака њених представника, тобоже у циљу да помогну и исправе, чине велику грешку“ (Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Нови Сад, 2005, 205).
[2] Један од разлога зашто је то тако несумњиво треба тражити у томе што мало ко има стрпљења да се упусти у пажљиво читање текста митрополита Давида. Чак су и поједине владике олако прихватили Пантелићеву интерпретацију као истиниту и осудили свог брата у Христу, не потрудивши се да претходно преиспитају да ли је она тачна.
[3] Није наодмет скренути пажњу на чињеницу да Вук и Даница Драшковић, упркос томе што су изузетно увредљивим тоном говорили о СПЦ, нису због тога претрпели било какву црквену казну. О томе, између осталог, пише Владимир Димитријевић. Вредно је прочитати његов опсежан и веома информативан текст „Подршка прогоњеном Благоју Пантелићу, члану Народа Божијег“ (сајт Србин.инфо, 26. 12. 2025), који би био још квалитетнији да се аутор критички одредио према Пантелићевом недоличном начину изражавања и његовом прозападном, изразито либералном, политички коректном теолошком опредељењу. Моје реаговање поводом овог случаја свакако је начелне природе, а није израз евентуалне наклоности према Благоју Пантелићу. За разлику од Владимира Димитријевића који повремено сарађује са Пантелићем, па би му неко због тога могао упутити приговор да није сасвим непристрасан, ја са рабом Божијим Благојем немам никакав контакт. Напротив, негативан став према Пантелићевом понашању, и то док оно још није достигло екстремни ниво, исказао сам у тексту „Одбранимо ’патуљка’ Давида од Голијата“ (објављен на сајту Стање ствари, 7. 2. 2025).
[4] Подсетимо, по светим оцима, чак и ако је неко релативно лако прешао претходна митарства, може му се десити да не пређе оно последње, двадесето, уколико је немилосрдан.
[5] Довољно је прочитати Николајев текст о апсолутизму који је владао у Српској цркви на размеђу XIX и XX столећа, када су се многи епископи деспотски понашали, прогонећи истинољубиве и правдољубиве свештенике, а окупљајући око себе полтроне и улизице, „камарилу, састављену из најсервилнијих међу најсервилнијим“, па да схватимо каква опасност прети Цркви уколико из ње ишчили дух љубави и слободе. Види: Епископ Николај, „На растанку са ’Хришћанским весником’“ у: Сабрана дела, књ. II, Шабац, 2013, 155.
[6] Нажалост, има владика који се понашају крајње бахато и хировито, па уместо да између њих, свештеника и верника струји благотворни дух љубави и међусобног уважавања, они својим ауторитарним наступом понекад доводе свештенике у крајње неугодне и стресне ситуације, те су неки од њих принуђени да се обраћају психолозима за помоћ. На бројне аргументоване притужбе верника и свештеника, како због њиховог понашања тако и финансијских малверзација, Синод СПЦ остаје нем. Стиче се утисак да су такве владике, ма како се понашали, недодирљиви у својим епархијама, баш као што су некада били феудалци у оквиру својих феудалних поседа. Као да је међу српским владикама прећутно завладало правило: ради шта год хоћеш у својој епархији, али пази шта на јавној сцени причаш.
[7] Уп. Милан Д. Јанковић, Епископ Николај : живот, мисао и дело, 2002, књ. II, 154.
[8] Подсетимо да је страх од одлучења од синагоге допринео томе да многи Јевреји не прихвате Исуса Христа за месију. Уп. Јн. 9, 22.
[9] Уп. Епископ Николај, „Молитве на језеру“, у: Сабрана дела, књ. V, 110.
[10] Уп. Епископ Николај, Небеска литургија”, у: Сабрана дела, књ. XI, 592-599.