Кад пристанеш на слављење Божића 25. децембра, заједно са католицима и протестантима, онда ћеш пристати и на нешто следеће њихово, па онда опет на нешто следеће
Фото: ФБ Светислава Пушоњића
Иако је Никола Јокић у више наврата наглашавао да он не слави католичко-протестантски Божић, амерички новинари упорно инсистирају са „подразумевајућим“ питањима о свом празнику као тобож општечовечанском. И не ради се о томе како они „никако да схвате“, него су Латини од искона такви – дрски, упорни, безобразни у наметању себе и свога (прочитати књигу Николаја Трубецкоја „Европа и човечанство“ о „космополитизму“ као прерушеном романо-германском шовинизму). Ватикан то ради од када постоји, некад милом некад силом, јер како би иначе толике Србе конвертовао у Хрвате. И иако католицизам нема снагу коју је имао некад, Ватикан још увек лежи на великим количинама новца, моћи, политичког и закулисног утицаја, те наступа у садејству са другим глобалистичким централама.
И „домаћи“ медији (који то уопште нису) форсирају наслове о нечему туђем као тобож „нашем“, па се стиче утисак да је бриљантна партија српског кошаркаша само згодан повод да се истакне како се она одиграла „на Божић“, као да се ради о нашем Божићу, а не католичко-протестантском. То је зато што и „домаће“ медије, све одреда, контролише западна закулиса, а овакви наслови су део агенде постепеног навикавања српског народа да туђи празник макар колоквијално почне да третира као сопствени.
Приметно је и да многи аутошовинисти, другосрбијанци, југо-комуњаре, остављају коментаре попут: „Цео свет слави Божић 25. децембра, само ми и Руси 7. јануара“. Као прво, шта се оних који се на сва уста горде својим атеизмом и ригају најстрашније хуле против цркве и хришћанства, одједном тиче датум хришћанског празника? Као друго, католичко-протестантски Божић не слави „цео свет“, само католичко-протестантски Запад, који чини мање од петине човечанства.
Ваља овим поводом уочити да међу чланицама Европске уније нема једне православне земље која Божић слави 7. јануара. Грчка, Бугарска, Румунска црква одавно су прешле на нови календар, а у самом називу Европске уније садржана је реч која директно асоцира на унијаћење, односно постепено превођење православних у католичанство и наметање Папе за врховног поглавара. Ко је икад био у Грчкој могао је видети да су у већини њихових цркава уведене столице за седење током служби, по узору на католичке храмове. То тако иде, јер кад пристанеш на слављење Божића 25. децембра, заједно са католицима и протестантима, онда ћеш пристати и на нешто следеће њихово, па онда опет на нешто следеће, све док једног дана не осванеш као Catholicus Romanus. Нису толики Срби одједном постали Хрвати, него су прво били Срби-унијати, па Срби-католици, па онда и Хрвати.
„Латини су старе варалице“ који делују на мноштво лукавих начина, па између осталог и увлачењем у подсвест православних преко оваквих наслова. Разочаравајуће је што се многи Срби на то пецају, па се и сами радују што је Никола Јокић постигао изванредан учинак „на Божић“, иако до Божића има још десетак дана, и иако и сам Јокић наглашава да се не ради о његовом празнику. Вера пре свега подразумева верност, у сваком смислу – па и на плану језика. Ако туђу жену назовеш супругом, зар ниси тиме увредио и изневерио своју? Исто важи и за црквене празнике.
Наслов и опрема: Стање ствари