Студентско-грађански покрет се упорно гура да прихвати (нео)колонијални положај Србије као нормалан и једини могући, а са слављењем резолуције Европског парламента као да се у томе и успело
Фото: Танјуг/Раде Прелић
Путовао сам на Хиландар с о. Ненадом Илићем, чак сам једну ноћ спавао с њим у истој соби. „Он је познати пумпаџија и писао је против неутралних“, питао сам пре тога организатора путовања, „да ме ноћу случајно не прикоље?“. „Неће, фин је човек и велики мисионар, чак је и неке Холанђане привео православљу“, одговорено ми је.
(Упозорење! Будући да се моје ироничне шале стављају у наслове[1], како би се ваљда показало колико сам грозан, напомињем: нисам мислио озбиљно.)
Отац Ненад је несумњиво убедљив, и мада је на крају свако од нас двојице остао при свом, сложили смо се да је, у садашњим околностима, можда најбоље решење образовање прелазне владе састављене од неутралних, а која би спровела превремене изборе. Онда би ваљда обе стране признале резултате предстојећих „избора судњег дана“.
Разумни људи лако нађу рационална решења, али када снажни или закулисни интереси покрећу актере, па још и када се упале страсти, наступа експлозивни ћорсокак, у коме смо се нашли. Ако такво стање потраје, друштво може само брже или спорије да пропадне.
Наше урушавање се види у нормализацији неприхватљивих становишта и политика. Назови-парламент ЕУ – јер он, фактички, нити бира владу ЕУ, нити може да је обори – донео је резолуцију у којој, између осталог, „изражава трајну забринутост због националистичких наратива присутних у деловима протестног покрета“ и „позива Комисију (владу ЕУ – С. А.) да обезбеди адекватно и доступно финансирање и ефикасне механизме заштите за актере цивилног друштва у Србији“.
Брисел, дакле, с пуним правом хоће да нам диктира „наратив“ – колико „национализма“ смемо да показујемо. Није му сметао „евромајдански“ Десни сектор у Украјини, а проблем су, ваљда, говори на Видовданском скупу – опет је „српски национализам“ стигма којом желе да нас обележе.
А позив да се „актерима цивилног друштва у Србији“ обезбеди „финансирање и заштита“, још једном показује колико је био у праву Милан Брдар када је атлантистичке НВО упоредио са „енглеским војним утврђењима на индијанским територијама у 18. веку“ (овде 120). Третирају нас као полудивљаке, кандидате за истребљење, и после се чуде „зашто Срби не воле ЕУ“.
Слободан Антонић: Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом (2019)
Али ова резолуција дочекана је с одушевљењем у опозиционим медијима, само зато што је критична према српским властима. Студентско-грађански покрет се упорно гура да прихвати (нео)колонијални положај Србије као нормалан и једини могући, а са слављењем ове резолуције као да се у томе и успело. Стварно не разумем коме може бити привлачна политика да се наместо, рецимо, 65 одсто колонијалног режима, успостави колонијална администрација од 90 посто?
Насилнички акт – пуцњава и пожар испред Скупштине – уместо да буде осуђен, био је предмет бесмислене релативизације. Чак је доведен у питање и елементарни фактицитет догађаја: „Ако је све лаж, како да верујемо да се овај инцидент уопште десио – како да знамо да је наводни рањеник погођен правим метком?“.
Председник највеће опозиционе партије у парламенту заложио се за забрану владајуће странке, с образложењем да то „није партија, већ политичко крило организованог криминала“. С тим аргументом можете тражити било шта – он није x већ је y, дакле z, он није посланик већ је тајкун, избацимо га из скупштине, он није апотекар већ вештац, затворимо му апотеку… Идеја да једна партија може да тражи забрану главне супарничке странке, а да и даље себе сматра демократском, доиста је гротескна – као и велики делови нашег политичког живота, уосталом.
Универзитетски професор који нам је већ објаснио да су једини поштени избори они које Вучић изгуби, сада поручује: „Нема европских вредности за непријатеље европских вредности. Има само репресије за вас, и тек је почела.“ Браво за наше „Европљане“.
Најављује се „чишћење Аугијевих штала“, које „једном мора бити започето, кад већ није успело након рушења Милошевићевог режима“, и објашњава да се „опстанак Милошевићевих служби непосредно везује за то што је 5. октобар протекао мирно и без крви“. То је ваљда била грешка, шта ли, потребан нам је шести октобар као коначно решење (Die Endlösung) „ћацијевског питања“.
За један потпуно непрозирни поступак састављања „студентске листе“ – у оквиру покрета који је и иначе препун конспирације и колективистичке анонимности, каже се да је то „максимум српске демократије у модерној историји – од 1804. године ни о чему се толико демократски није одлучивало као што се одлучује о тој листи“. Још једна нормализација кошмара, састављеног из апсурдних тврдњи, у ком живимо – ропство је слобода, рат је мир, лаж је истина…
Vukašin Milićević (DS): Podrška studentima je jedini put. Ljudi koji podržavaju studentsku listu ne žele da unište političke stranke https://t.co/wxHvSonLUm
— nova.rs (@novarsonline) October 4, 2025
У јавном дискурсу доминира повишен, готово хистеричан тон, па се сваки позив на разум проглашава знаком колаборације, а тзв. неутрални систематски демонизују. „Осећање беса побуњених грађана према неутралцима веће је него према ћацијима“. „Оно што је највећи проблем је чињеница да имамо и немали број – неутралних. Они су можда и најгори у целој овој причи.“
То је типичан модел мишљења „револуционарних“ терориста.
У Француској револуцији монтањари су најпре ликвидирали монархисте, затим конституционалисте, па „умерене“, а онда су на ред дошли и жирондисти. На крају, монтањари су кренули да требе „неутралне“.
Сен-Жист држи ватрени говор у Конвенту: „Треба казнити не само издајице, већ и неопредељене. Јер, откако је француски народ јасно показао шта је његова воља, свако ко није са њим изван је суверености, а свако ко је изван суверености непријатељ је и мора се ликвидирати!“ (овде 182-3).
Стога, 17. септембра 1793, Конвент доноси чувени Декрет о сумњивим особама. По том декрету, свако на кога се може посумњати не само да је против Револуције, већ и да је можда према њој равнодушан, аутоматски је крив. Рецимо, сумњиви су „сви који су пореклом из племићких породица а не показују сталну приврженост револуцији“ (овде 183). На основу тог декрета, ухапшено је 60 хиљада „сумњиваца“, а укупни број смртних казни попео се на 17 хиљада (184).
Када онда „Данас“, на првој страни, избаци наслов: „У Новом Саду се у суботу брани Европа“, човек може само да се уплаши због свих тих наших прононсираних „бранитеља европских вредности“ који нам поручују да „нема европских вредности за непријатеље европских вредности – има само репресије“.
Треба јасно рећи: свако насиље, и од стране власти, и од стране опозиције, и у име „економског развоја“ и у име „европских вредности“, апсолутно је неприхватљиво. Ко први потегне насиље, или ко крене у његову ескалацију, желећи да силом реши проблем, сноси одговорност. И искључује себе из круга макар потенцијално демократских актера.
А не би било лоше ни да се поразмисли о предлогу с почетка текста – о прелазној влади „неутралних“, с мандатом да спроведе поштене и слободне изборе. Уочи 15. марта предлагана је реформа изборног система, која би нас до сада већ вратила са странпутице, на коју смо забасали ко зна кад.
Дајте да макар после 1. новембра не изгубимо сваки политички разум.
Опрема: Стање ствари
(РТ Балкан/Искра, 29. 10. 2025)
[1] Прим. СтСт: Пошто проф. Антонић овде очигледно мисли на наш наслов „Слободан Антонић: Данас не можете да кажете ниједну лепу реч за Вучића а да вас не оптуже да се нудите режиму“ (препис његовог гостовања на Новом стандарду), да онда подсетимо како тачно гласи та „иронична шала“:
„Па, шта, треба ли да сви причамо једно те исто?! Па ви данас имате ситуацију у којој не можете да кажете ниједну лепу реч за Вучића или за режим – одмах ће да кажу: „А, гледај, види, нуди се режиму!“ А поставља се питање како је неко могао да обезбеди ту врсту контроле власти да 13 година буде суверено, тако да кажем, на власти – а да нема никакву способност, никакву добру особину? Мора да има нешто што је добро, што је у реду.“
„Иронична шала“ се у сличном облику понавља:
„Кад је реч о Вучићу, створена је атмосфера да можете да пишете или причате о њему само на један начин: један је начин у тзв. опозицији и студентско-грађанском протесту, а други начин је на власти. И то показује одсуство онога што треба да буде објективна јавност која треба да сагледава објективне карактеристике једног човека – он има и добре и лоше. И ово желим да кажем кад је Вучић у питању – макар ме прогутали – он има одређене способности које су му омогућиле да буде ту где јесте, ту нема никакве сумње у то; али, има једну особину која је добра, боља него у овом супротном табору, студентско-грађанском покрету – а то је што он гледа истраживања јавног мњења и неће да иде против расположења народа.“