Указао сам што се слободном човјеку може догодити када ставом или поступком отвори простор спекулацијама да је подржао Вучићев режим. Та похвала је „орден” који озбиљно нарушава кредибилитет слободе у човјеку
Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Није тако давно било када су новинари и читаоци комуницирали пишући и читајући „између редова”, како смо говорили. Уредници медија су били и партијски цензори. Комунисти су на та мјеста постављали људе од повјерења, тзв. „подобне”, који ће пазити да у јавност не оде нешто њиховој идеологији неподобно. А новинари су били „друштвено-политички” радници.
На тако цензурисаној медијској сцени временом се развила вјештина, како рекох, писања и читања „између редова”. Ко је то умио, и хтио, ко се није плашио и „свога ‘лада”, написао би више него што је било у редовима текста, и то умијеће је користио да „каже” и оно што није било идеолошки подобно, због чега би можда и страдао да је био експлицитан. А онај ко је био томе вичан, „прочитао” би и то ненаписано. Не мали број уредника се „правио Тошама”.
Била је то надахњујућа игра у којој су се и новинар и читалац осјећали мудрим. И није она играна само за владавине комуниста. Играна је и раније, чак можда и лепршавије.
Лијево либерални тоталитаризам донио је брутално новинарство. То је новинарство без љепоте, без стила, без мудрости – гола сила.
Протојереј Јован Пламенац: Када ти каже да си свој онај који није свој ни у својој глави…
Данашња медијска бруталност, својеврсна „медијска индустрија”, учинила је сасвим стерилним и новинаре и читаоце, односно, шире: и произвођаче медијској садржаја и његове конзументе. Њене плодове видим окачене, у виду коментара, на мој текстић „Када ти каже да си свој онај који није свој ни у својој глави…”, који сам поставио на мој профил на Фејсбуку 7. октобра и којег је 11. октобра пренио портал Стање ствари.
Указао сам што се слободном човјеку, или ономе ко се представља слободним, или ономе који барем има амбицију да буде слободан, може догодити када, било хотимице било нехотимице, својим јавно изреченим ставом или јавним поступком отвори простор спекулацијама да је подржао Вучићев режим. Може му се догодити оно што се догодило Ненаду Јездићу – да га јавно похвали Александар Вучић. Та похвала је „орден” који озбиљно нарушава кредибилитет слободе у човјеку.
Па и ако сам то управо тако, недвосмислено, рекао у свом малом тексту, и на мом профилу на Фејсбуку и на порталу Стање ствари преовладали су коментари којима њихови аутори, моји читаоци, бране Јездића од мене. Каква бесмислица! Па ја о Ненаду Јездићу знам само да је глумац, и ништа више. Осудио сам га таман колико га и похвалио – нит’ сам га осудио, нит’ га похвалио. Нијесам се тиме бавио. Али, данашњи медијски млин за мљевење духа и интелекта учинио је своје: ови људи, захваћени његовим жрвњем, не умију да прочитају тако очигледно у моме текстићу.
Опрема: Стање ствари