Ђуру Даничића нису никако могли руководити научни разлози, кад је језик свој назвао „хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно-политички
У Културном додатку Политике (субота, 27. 9. 2025) објављен је прилог др Милоша Ковачевића „Посланица Лазе Костића Ђури Даничићу“, у коме је указано на фусноту у књизи др Лазе Костића „Основа лепоте у свету: с особитим обзиром на српске народне песме“ (1880), упућену Ђуру Даничићу.
Доносимо ту фусноту под нашим насловом и опремом.
Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић је први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ у свету, који је на звао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих „korijena“[1] каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian, according to Safarik, should not bo reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edin burgh. 1855).
Извор: Гугл књиге
Према томе што таки авторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга по науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, „да хрватски не треба узети као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је просто српски“; кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису никако могли руководити научни разлози, кад је језик свој назвао „хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно-политички. Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а још пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора с болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног истог језика, која је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, те и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки таки покушај у људи изазива гнушање и поругу у гледалаца. И Ђуро Даничић јамачно није могао више поднети стида са те народне срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке, што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког па и књижевно-политичког дела мери се по успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити. Па је ли Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сад ама баш никаквог. Од српских књижевника и новинара још се где-где може читати компромисна фраза: „српско-хрватска књижевност“, ал’ у такозваних хрватских писаца, т. ј. оних, што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било сасвим без трага. Напротив, очевидно је, да је у нашој латиничкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш одоно доба кад је Даничић почео своју помирљиву књижевно-политичку радњу. По томе се види, да тај смер не само што није имао жељеног успеха, него је постигао баш противно од оног што је хтео. То је права књижевна трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има права на нашу пуну симпатију. Нама пак та симпатија даје право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци, ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практичка политика и није ништа друго до систем компромиса. Ал’ у науци компромиси само могу компромитовати, ако и не науку, ал’ бар наученике.
Др Лаза Костић, Основа лепоте у свету: с особитим обзиром на српске народне песме, у Новоме Саду, Српска народна задружна штампарија, 1880, фуснота на стр. 122–123. (Гугл књиге)
[1] Прим. СтСт: Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku, napisao Gj. Daničić, na svijet izdala Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti. U Zagrebu, 1877.