Исихастички покрет није био само мистичко побољшање, већ и реформа црквене праксе: Монаси су одбацивали материјална добра и политичке утицаје, пише „природно телигентан“
Фото: Стање ствари
У периоду када се развија паламовски исихазам, Византијска црква је била дубоко погођена корупцијом, а посебно симонијом (куповином црквених положаја) и моралним падом свештенства. Ови феномени имали су директан утицај на раст исихастичког покрета, који се посматрао као духовна алтернатива и реакција на декаденцију.
Симонија (од Симона Мага, Дела 8:18–24) означава трговину црквеним достојанствима, свештеничким чиновима или сакраментима.
Како се практиковала у Византији?
Цариградска патријаршија и регионалне епархије често су постајале предмет политичких игара. Богати кандидати плаћали су властима или црквеним властодршцима да буду постављени за епископе. Царски двор је користио црквене положаје као награду за лојалне службенике, што је доводило до постављања неквалификованих лица. Неки епископи су више били уплетени у дворске сплетке него у пастирски рад, што је изазивало револт међу монасима и нижим свештенством.
Петар Пашков: Зашто је свети Григорије Палама данас вероватно „најпроблематичнији“ учитељ Цркве
Последице симоније – губитак духовног ауторитета. Народ је губио поверење у хијерархију, видећи црквене поглаваре као корумпиране службенике, а не духовне вође.
Исихасти (нпр. атонски монаси) су сматрали да је службено свештенство изгубило светост, док су они чували „чисту“ традицију.
Поред симоније, византијско свештенство 14. века било је оптуживано за материјализам и раскалашеност. Док су монаси живели у сиромаштву, неки црквени великодостојници (нпр. у Цариграду или Солуну) имали су палате и слуге. Поједини епископи нису редовно посећивали своје епархије, већ су остајали на цариградском двору, тражећи политичке привилегије.
Високо свештенство је било отуђено од народа и народних потреба. Постојале су оптужбе да поједини свештеници наплаћују крштења, венчања или исповеди. Док су исихасти инсистирали на духовном животу, многи парохијски свештеници су били необразовани и равнодушни према вереницима.
Управо због ових проблема, исихастички покрет није био само мистичко побољшање, већ и реформа црквене праксе: Монаси су одбацивали материјална добра и политичке утицаје.
За Паламу, искуство Бога (кроз молитву срца) било је важније од црквених титула.
За разлику од протестаната, исихасти нису напуштали Цркву, већ су инсистирали на њеном враћању аскетским идеалима. Паламина победа на саборима показује да је византијско друштво прихватило реформу, а не револуционарни раскид. Исихазам је, дакле, био покушај обнове цркве изнутра, кроз повратак њеним мистичким коренима.
Коришћена литература: углавном D. J. Geanakoplos, Byzantium: Church, Society, and Civilization Seen Through Contemporary Eyes (1984)
ПС. Није јасно чуђење и неверица. Написано је врло блиско данашњој ситуацији у корпорацији „СПЦ д.о.о.“ на пример.
Коментатор с надимком „природно телигентан“