Овде је све некако скучено, неудобно, непријатно. Уске улице, куће набијене једна до друге, где човек ни тренутка не може да се повуче и нађе мир
Небо у Трогиру (Фото: Википедија)
Недавно сам неочекивано добио позив да одем на Јадран. Одмах дајем за право енглеском аутору: „To see with one‘s own eyes men and countries is better than reading all the books of travel in the world.“ („Боље је својим очима видети људе и земље него прочитати све путописе икад написане.“) (William Thackeray, The History of Henry Esmond). Данас уопште не волим да путујем. Вероватно је то знак да сам остарио. Но, и даље волим да читам путописе. На српском, међутим, постоји веома мало те врсте литературе. Зато и није чудо да сам далеко више путописа прочитао на енглеском, руском и немачком. Одлично је приметио Зуко Џумхур: „Ми смо имали доста путника, али мало путописаца. Наш човек је уопште дуго зазирао од писменог израза и забележеног личног утиска.“
Највећи број Срба на лето одлази у Грчку, Црну Гору, Турску и Египат. Тако нам барем каже статистика туристичких агенција. Кад сам био студент, на првом месту по посети биле су Далмација и Истра. Чињеница јесте да и поред отварања луксузних туристичких агенција у Београду, које пре свега нуде одмор на „прелепом хрватском мору“, највећи број људи последњих година ипак није летовао у Хрватској. Тамо је веома скупо. А што се тиче безбедности за Србе, током недавног боравка нисам осетио да би ме неко угрожавао. Али су ми исто тако у додиру с неким људима јасно дали до знања да и „нисам баш сасвим добродошао.“
Иако сам студирао у Загребу, језик се прилично променио. Но, то је посебна прича. Укратко, Хрвати имају проблем с идентитетом. Ово многи наши људи у Србији не разумеју. Они су Хрвати зато „што нису Срби“, или јер „мрзе Србе“, како то пева најпопуларнији хрватски певач Марко Перковић Томпсон. Негде средином 19. века решили су се да за хрватски стандардни језик узму Вуков, српски, источнохерцеговачки. То је уосталом признао и највећи хрватски писац, Мирослав Крлежа. Вреди прочитати Енеса Ченгића и његове разговоре с Крлежом. Било је предлога да службени хрватски језик постане кајкавски, како се говори у Загребу, па чак и чакавски. И пошто хрватски лингвисти веома добро знају да су узели српски језик да им буде службени, сада чине све да га преформирају по својој мери, како би сакрили трагове да је то ипак њима туђи, украдени језик.
Веома лако примете да ипак нисам „њихов“. Неки би најрадије да узму паре од мене, али да истовремено нисам у њиховој „Лијепој нашој“. Признајем, ипак је то мањина, барем ми је утисак. Но, та мањина и није тако малобројна и безначајна. Зато се поносим Србијом – ниједан странац, па био он и Хрват, неће доживети никакве непријатности само због тога што долази из Хрватске.
За човека који је цео живот много путовао, веома је важно шта ће са собом понети. Примећујем да се то и код мене мењало с годинама. Раније бих обично понео сувише ствари, од кошуља и панталона, до ципела и мајица. Све је зависило колико ћу се задржати на путу, као и у које годишње доба путујем. Понесем гомилу ствари, вратим се кући и установим да више од половине кошуља и панталона које сам имао у коферу ни једном нисам носио. Последњих година просто сам опседнут „философијом минимализма“: што имам мање ствари у коферу, то сам задовољнији. Идеал као путник био ми је амерички писац Херман Мелвил. Натанијел Хоторн описује један сусрет с аутором књиге Моби Дик. Амерички писци срели су се у Енглеској, где је Хоторн био у дипломатској служби:
„Nov 20, 1856, Liverpool. A week ago Herman Melville, 1819-1891, came to see me at the Consulate. He had crossed from New York to Glasgow in a steamer, about a fortnight before… His baggage, the little bit of a bundle, which, he told me, contained a night-shirt and a tooth-brush. He learned his travelling habits by drifting about, all over the South Sea, with no other clothes than a red flannel shirt and a pair of duck trowsers…“ (Nathaniel Hawthorne, 1804-1864, The English Notebooks, 1853-1857)
(„Ливерпул, 20. новембар 1856. Прошле недеље је Херман Мелвил дошао у конзулат да се видимо. Пре отприлике две седмице допутовао је паробродом из Њујорка у Глазгов… Пртљаг му је био смотуљак, у ком су, како ми је рекао, били мајица за спавање и четкица за зубе. Путне навике стекао је пловећи по Јужном мору, при чему је од одеће имао само једну кошуљу и једне пантале…“)
Херман Мелвил (Цртеж: Carson Ellis/New Yorker)
Ово није уобичајени туристички излет, како га данас већина људи резервишу преко туристичких агенција. Не, ово је путовање где у буквалном смислу могу пратити трагове свога детињства. Године 1956. стигао сам у Цриквеницу. Имао сам шест година. Колико се сећам, моје прво путовање било је возом, од Загреба до Ријеке, године 1957, у пролеће. Била је ноћ. Следеће јутро моје старије сестре, које су ту стигле две или три године пре, отвориле су велики француски прозор собе где сам спавао и усхићено ми показале на огромну водену масу: „Ово ти је море! Зове се Јадранско, и много је веће него река Сава или било која друга река коју си видео.“
Колико радости поседује за децу ова кратка реч. И данас, после толико година, јасно осећам оно узбуђење када су ми саопштили да следећи дан идем на Јадран. После се то узбуђење пренело и на моју децу. Док су нам деца била мала, увек смо резервисали преко туристичких агенција. Највише смо одлазили у Грчку: острво Крит, Крф или полуострво Халкидики. Са децом смо одлазили, истина ређе, и у Бугарску и Турску. То, просто, има великих предности, јер мала деца захтевају организован програм, од ујутро до увече, од доручка до вечере. Тек кад су деца кренула у гимназију, могли смо путовати слободније, спонтаније, дакле, на лицу места бирати и смештај и ресторан.
У Цриквеници сам живео до своје дванаесте године. Потом у Новом Винодолском, смештеном свега десетак километара јужније, а потом у Бакру, где сам 1969. завршио Средњу поморску школу. Укрцао сам се на трговачки брод, за што сам се и школовао. Тако сам опловио готово сва мора света. Југославија је у то време имала веома значајну трговачку флоту, а најјача је била Југолинија из Ријеке. Пловио сам скоро пуне три године, од конца 1969. до лета 1972.
Да се надопуним: моје прво путовање лађом било је много раније. Ми, ђаци Средње поморске школе, ишли смо после друге или треће године на праксу, преко лета, обично око два месеца на виађ. У некој свесци остало ми је забележено: „Петак, 7. јул 1967. Стигао сам у Сплит. Од управе Југолиније добио сам документ који ми даје право да се укрцам на брод Загреб: БРТ: 3265. По први пут на лађи, my first voyage. Следећи месец прославио сам рођендан, седамнаести. А то је било пре, ево, скоро шест деценија. Како брзо пролетеше те године! После сам записао у свој Дневник: „It was one of the most exciting days of my life.“ („Био ми је то један од најузбудљивијих дана у животу.“) Водио сам га на енглеском, како га, дође ли случајно до нечијих руку, нико не би могао читати.
И наставио:
„No journey will ever give me the same enchantment as that first voyage to Latakia and Beirut. At ports I fled instinctively from my countrymen and explored at random the native quarters. The glowing warmth of the tropical sun became a necessity to my physical existence and a stimulant to my mind. We went to sea. Finally. It was a great happiness to get away after this dragging, dispiriting delay. I thought there never was such gladness in the air before, such brightness in the sun. I was satisfied with all. All my malicious instincts were dead. Samo jos u ljubavi sam to tako duboko osetio, i kada sam diplomirao. I wished to lift my voice and sing…“
(„Никад ме неко путовање неће очарати као то прво, у Латакију и Бејрут. У лукама сам инстинктивно бјежао од сународника и насумично разгледао места у која смо стигли. Јара тропског сунца постала ми је неопходна за физичко постојање, и подстицај за ум. Отиснули смо се на море. Најзад. Велика је срећа побећи од тог развлачења и обесхрабрујућег одлагања. Учинило ми се да никад у ваздуху нисам осетио такву милину, и такву светлост сунца. Задовољство је било потпуно. Сви злоћудни пориви су угасли. Само још у љубави само то тако осетио, и када сам дипломирао. Дошло ми је да пустим глас и запевам…“)
У чему је, заправо, највећа драж путовања? Знам да постоје стотине одговора. По мени је то, ипак, бег од свакодневног живота, који за многе није нимало привлачан. Кад си кренуо на пут, најзад више немаш никакве обавезе и одговорности. Станеш где желиш, и коначиш где ти се допада.
Године 1972. престао сам „навигати“, искрцао се с лађе и уписао први семестар Филозофског факултета у Загребу. Дипломирао сам године 1977. Укратко, од своје шесте године до, ето, двадесет и друге, живео сам на мору.
***
Пут од Београда до Приморја данас ми се чини краћи него кад сам последњи пут боравио у тим крајевима. А то је било пре четири деценије, 1985. Да ли је могуће? Знам сигурно, и то по својој деци. Најстарија је тада имала четири године. Тада се дуго путовало Јадранском магистралом од Загреба до Ријеке, а потом до Сплита. Вероватно се путовало десет или једанаест часова. Сада је урађен аутопут и из Загреба се до Сплита може стићи за нешто више од четири часа. Направљен је тунел Мала капела, дуг неких шест километара, којим се из Кордуна стиже у Лику. Брзина путовања оставила је утисак као да се смањила сама територија.
Накратко сам се задржао у Загребу. После неколико деценија ето ме опет у граду својих студентских дана. Загреб је чист, посебно у самом центру. Погледао сам неколико књижара. Нема нити једна књига српског писца, нити једна на ћирилици. Сасвим другачије је у Београду. Пролазим строгим центром града. Гледам здање Југословенске академије, како ју је назвао њен оснивач Штросмајер. Сад се зове Хрватска академија. Видим да се улица зове Хебрангова. Не могу се сетити ранијег назива. Идем Прерадовићевом. Ту, на Прерадовићевом тргу, налази се и српска православна црква. У Бериславићевој улици смештене су просторије Српског културног друштва Просвјета. Стигао на Трг Републике, који се данас зове Трг Бана Јелачића.
Зграда у Загребу у којој је Српско културно друштво Просвјета (Фото: Википедија)
С аутопута смо скренули за Шибеник. Осећа се туристичка гужва, премда је конац маја и пуна сезона још није почела. Кад се долази лађом, с мора, тај град помало подсећа на Бокоторски залив. Сећам се да је наш брод био у Шибенику године 1970. Изградило се много нових хотела и апартмана. По архитектури се види да је све подређено туризму и брзој заради. Мени је Шибеник био далеко привлачнији пре пола века, него у садашњем издању.
Из Шибеника у правцу Сплита пролазимо потом кроз туристичка места као Примоштен, Рогозница. Некад су то била мала рибарска места, а данас тога више скоро да нема, осим као хоби. Био сам с унукама, и оне воле да пију козје млеко. Најзад су нам казали да има једна бака која се тиме бави. Пре три године био сам у Улцињу – тамо није било проблема да се, рецимо, нађе млеко. То је друга, мање привлачна страна туризма. У трци за лаком и брзом зарадом, људи се овде лако одричу ранијег начина живота: виногради, градине и маслињаци су запуштени. Приморје и Далмација јесу једна велика камена пустиња.
На крају заиста не могу да се довољно начудим због чега људи толико бесомучно јуре на море. Боравећи у једном малом месту, недалеко од Трогира, једина ми је мисао била када ћу што пре стићи до Србије, до свог имања у селу Јаловик. Овде је све некако скучено, неудобно, непријатно. Уске улице, куће набијене једна до друге, где човек ни тренутка не може да се повуче и нађе мир. А ако стигне аутом, нема га где паркирати.
Трогир (Фото: Ивана Ковачевић)
Непрестано те прати бука из неког кафића. А ја на имању од скоро хектара имам преко две стотине воћки, и воду и из бунара и из водовода. До првог комшије је две стотине метара, до другог четири стотине. Окружен само слободним простором и зеленилом.
По повратку из Далмације размишљам о становницима који тамо живе. Шта ће ти људи, који су на мору изградили апартмане и станове, радити ако, на пример, Светска здравствена организација сутра поново објави „пандемију“? Све стане – и туриста нема. Од чега ће они живети? Понекад пратим архимандрита Никодима Богосављевића. Живи у селу Рајковићи, недалеко од Ваљева. Недавно је саопштио да је на двадесет и седмом метру бунарџија пронашао воду. Видим да има козе и кокошке. Можда је то пут да се себи обезбеди живот достојан човека? Али, он кору хлеба зарађује својим рукама.