Осим две жене, људи у Београду гледали су кроз мене као кроз духа који је недоступан њиховом опажају. Откуд тако велика промјена у односу народа према људима у свештеничким мантијама
Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Био сам три дана у Београду. Ходао сам улицом, возио се аутобусом…
У аутобусу ми је једна жена понудила да устане да сједнем. У Сремској улици пришла ми је жена са двоје дјечице. Препознала ме, за сваки случај припитала да ли сам то ја, и онда на мене призвала Божији благослов. Благословила ме благословом младе мајке уплашене за будућност своје дјеце у Србији.
И то је било то.
Остали, у пуним аутобусима и гужви на тротоарима, гледали су кроз мене као кроз духа који је недоступан њиховом опажају.
Ина Пламенац: Праштајте обичнима и простима што би волели да сте и ви као патријарх Павле
Не тако давно, видјевши ме у мантији, у Београду би ми на улици многи Бога назвали, па и свештенички благослов затражили. Ни годину дана нема томе…
Откуд за овако кратко вријеме тако велика промјена у односу народа у Београду према људима у свештеничким мантијама? Је ли то у њему утихла благодат крштењског очишћења? Је ли то у српском народу напрасно излапила вјеронаука?
Или су се то људи у свештеничким мантијама Српске православне цркве својом вишеслојном слаботињом отклонили од дубинског материјалног, културолошког и надасве духовног страдање српског народа?
Протојереј Јован Пламенац: Студентски протести као мјера етике и слободе сваког Србина
Није ли дошао задњи час да српски црквени клир своју послушност, кроз црквену хијерархију, Вучићу подреди личној послушности Христу?
Наслов и опрема: Стање ствари