Сви и даље знамо име убице који мора потонути у најдубљи могући заборав, али тешко можемо набројати више од два или три имена деце којих треба да се сећамо заувек
Фото: ТВ БН
На другу годишњицу трагедије која је променила Србију и мене лично, треба рећи пар ствари.
Игром случаја, гроб мога оца налази се поред гробова двоје деце убијене у Рибникару.
Познато је да људи никада не треба да пореде тугу и губитак, али када видите те гробове схватите да ваших туге и губитка у ствари нема јер је непребол о коме ови гробови сведоче заиста несагледив.
Србија је пуна таквих гробова, на разним гробљима, и они сведоче о многим трагичним датумима у нашој историји. И сваки од тих гробова нам каже да смо ми сваког од тих датума остали на страни живих, и да то чак и ако је било случајно, треба да нас подстакне да једног дана када будемо лежали на таквим гробљима, наши споменици иоле заслуже да буду близу оваквих колоса.
Већини људи којих више нема међу нама споменици стоје да обележе њихов живот, и да подсећају на њих.
Споменици деце из Рибникара су много више од тога. Они не само да подсећају на њих, него нас треба да подсете ко смо ми, и каква обавеза нам је остављена када смо преживели тај дан, и када је неко платио скупу цену уместо нас да бисмо схватили како нешто мора да се мења.
Пуцњава у школи на Врачару: Ученик (13) убио осморо деце и чувара
Овде притом не мислим на дневну политику, већ на суштину опстанка наше заједнице који је још увек много шире питање и обухвата много више тема.
Једна од њих је и то да сви знамо име убице који мора потонути у најдубљи могући заборав, али да тешко можемо набројати више од два или три имена деце којих треба да се сећамо заувек.
Нека то буде први корак. Да убица нестане из наших мисли, и да се заувек сећамо деце која су убијена јер не може се будућност заједнице градити на болести изопаченог појединца већ на племенитој жртви из које треба да учимо.
Убијени у ОШ „Владислав Рибникар“ (Извор: BBC)
Зато ово сећање које је још увек веома живо, треба да нас подсети да оживимо сећања и на друге људе који су пали и чија нам је жртва временом постала мртво слово на папиру у неком уџбенику или неки споменик који се посети успут на досадном школском излету.
Када сва та сећања оживе, оживећемо и ми који смо остали иза њих.
Наслов и опрема: Стање ствари