Највећа нада Русије су њени људи, хероји из данашњег рата с Украјином и НАТО. С њима би могао да започне васкрс Русије
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
Шта се код нас само све не говори и пише о Русији! Од двадесетак тврдњи, које се често понављају и цитирају као да је реч о чињеницама, навешћу свега неколико: „Русија је уз нас, Србе“; „Руси су нас увек издали“; „Једино се можемо поуздати у Русе“; „Русија нам никада није помогла“.
Када неко започне разговор на такав начин, одмах поставим питање: „На коју Русију мислите? И који Руси?“ Видимо да моји саговорници често мешају режим у Москви с руским народом. За многе су Путин и руски народ једно те исто.
Никола Н. Живковић: Путинов режим је непријатељ руског народа
Слично чујем и са руске стране: „Вучић се одрекао дела српске територије и признао Косово. Зашто од нас Руса захтевате да бранимо Косово, када сте га се ви Срби сами одрекли?“ Мој одговор је исти као и у претходном питању. Вучић је, истина, издао Косово, али то није урадио српски народ. Вучић на изборима никада није победио, већ је фалсификовао изборе. Он није легитимно изабрани председник.
Као што сам показао у десетак текстова, које сам написао последњих неколико година, сада ћу само укратко поновити основне тезе. Као прво, Русија је престала да постоји године 1917. Совјетски Савез не само да није исто што и Русија, већ је сасвим супротан интересима руског народа. Бољшевици су окупирали Русију. Они су се и понашали као окупатор. Убијали су и уништавали све што је руском народу вековима било свето. Стрељање представникa елите руског народа, нарочито свештеникa, уметникa и монаха, веома је добро документовано. Сви други народи у Русији били су прогањани само ако су били противници бољшевистичког режима. Једино су Русе убијали само зато јер су Руси.
Исто је тако Јосип Броз после 1945. године учврстио своју власт. Прогањао је противнике свога режима, но само је наше људе убијао само зато јер су Срби. Од јесени 1944. до конца 1945. ликвидирао је око две стотине хиљада Срба, без суда, без доказане кривице.
После Совјетског Савеза имамо Руску Федерацију, која је нека врста модификације Совјетског Савеза. Јељцин, а затим и Путин створили су либерални, капиталистички систем, где сва власт припада уском слоју богатих грађана Руске Федерације. Од сто најбогатијих олигарха свега су, колико је мени познато, двојица руске националности. Исто је било и са вођама бољшевика. Од двадесетак најутицајнијих комесара те терористичке организације свега тројица су били Руси.
‘80 – 85% of the 1st Bolshevik Government Members Were Jews.’
– Vladimir Putin
pic.twitter.com/YOFjxp3mq8 https://t.co/uGODoMSH2B— History Uncensored (@PastUncensored) August 15, 2024
Укратко, руски народ потпуно је обесправљен од године 1917. Зато је сасвим нетачно и управо злонамерно тврдити како нам Руси никада нису помогли. Царска Русија јесте. Без њене помоћи Србије вероватно не би ни било. Није нам помогла само онда кад није могла да помогне ни сама себи. Рецимо, током Кримског рата 1853-1856. Тада се комплетна Европа ујединила против Русије. Стога су сасвим неоправдане оптужбе против Русије да нам није довољно помогла на, рецимо, Берлинском конгресу 1878, или у погледу Анексионе кризе у Босни 1908. године. Целокупни Запад био је и тада против Русије и Србије.
Да руски цар није запретио сепаратним миром с Немачком, Французи и Енглези у Првом светском рату оставили би српске војнике да поумиру од глади на албанској обали. Уместо да подигнемо споменик захвалности Русији, Срби, „француски ђаци“, са краљем Александром, сасвим неоправдано и подло, супротно интересима Срба, на Калемегдану дижу споменик „Захвалности Француској“. У свим кључним историјским ситуацијама 19. и 20. века, међутим, Француска је увек била на страни наших непријатеља. А то је и данас. Русија нам, дакле, није помогла онда када је наша политичка елита издала Русију. О томе је блиставу студију написао Дејан Мировић: Русофобија код Срба.
Путин влада том земљом двадесет и пет година. Шта је он постигао? Његов највећи спољнополитички успех јесте Крим. То полуострво је руско и по свом етничком саставу и на основу историјског права. Совјетској Републици Украјини припојено је тек године 1954.
Неуспеси владавине Путина су огромни, управо колосални. Најболније питање у Русији јесте демографија. Руси изумиру. И за све време Путинове владавине на том пољу није постигнут никакав успех. Сваке године четири стотине хиљада Руса више умире него што се рађа. А истовремено исламски народи у Русији имају повољну демографску слику. Настави ли се такав демографски развој, Руси ће бити мањина у Руској Федерацији до године 2060!
Људи који се озбиљно баве тим проблемом знају веома добро да проблем није искључиво материјални. Духовни моменат можда је и значајнији. Руси просто осећају да их власт гледа као на нешто што смета њиховом либерално-олигархијском систему. Јасно се види настојање Путиновог режима да промени етничку слику Русије. Чињеница јесте да се последњих десетак година доселило двадесетак милиона миграната и то углавном из исламских држава бившег Совјетског Савеза. Људи просто не могу да свакодневно гледају понижавајући положај руског народа, или, како ми рече један Рус који се 2023. с породицом доселио у Србију, „это унижение нашего народа“ прешло је све границе.
Основни закон државе, устав, кога су писали амерички савезници за владавине Јељцина, и данас је на снази у Русији. То је типичан англосаксонски, либерални устав, где је осигурана сва власт тајкуна из Русије и њихових спонзора из Лондона и Вашингтона.
Путин у Украјини не води рат, већ Специјалну војну операцију. Путин није објавио ратно стање у земљи ни кад је украјинска војска заузела Курску област, део руске територије. Најспособнији руски официри хапсе се и осуђују на затворске казне, као што је генерал Иван Попов или Игор Стрелков, или се маргинализују као генерал Суровикин. А за окупацију Курске области досад нико није одговарао. Генерал Герасимов и његове колеге и даље заузимају високе положаје, премда су доказали своју неспособност. Види се да Путину није циљ да победи у рату, већ да учврсти власт.
У Русији до данас постоји Јељцинов центар, где се глорификује човек који је руском народу нанео више зла од самог Хитлера. Јељцинов центар годинама организује предавања и изложбе, у сарадњи с америчком и енглеском амбасадом, где се отворено шири русофобија. Најугледнији руски уметници и интелектуалци у неколико петиција Путину захтевају да се Јељцинов центар затвори. Без успеха. Чињеница јесте да „пятая колонна“ држи до данас у својим рукама најутицајније руске медије.
Путин није урадио готово ништа добро за руски народ. Па како онда да очекујемо да ће нешто урадити за нас? Својим поступцима је показао да је део тог глобалног, либералног система Запада. Погледајмо како се Русија понашала за време короне.
Од Калињинграда до Сахалина медији извештавају о злостављању, силовању и убијању људи. Жртве су увек руске девојке и жене, а убице најчешће мигранти из исламских крајева Русије или Централне Азије. Нађе ли се неки Рус да покуша да заштити руске девојке, суд не прогони џелате, већ Руса.
Све смо ми то Срби видели на Косову и Метохији. Људи су убијани јер су Срби, а циљ Албанаца муслимана је да протерају Србе са своје земље. Путинов режим, међутим, муслимански терор над руским народом квалификује у најбољем случају као хулиганство које, наводно, није везано за етничку припадност.
Када су муслимански верски празници центар Москве је затворен за саобраћај, јер су муслимани претворили улицу „у џамију под отвореним небом“. Сви се у чуду питају како је то могуће? Зашто муслимани то не раде у Казахстану, Турској, Узбекистану, Таџикистану или Азербејџану. Порука Кремља је јасна. Ако се руски народ побуни, употребићемо против вас муслимане из бивших совјетских република. Путин тиме жели да уплаши руске родољубе. Јасно је да се главни непријатељи Русије не налазе у Кијеву, већ у Кремљу.
Пример: „никаб“. У Босни кажу „фереџа“. Негде зову и „хиџаб“. У муслиманским државама бившег Совјетског Савеза „никаб“ је забрањен. У Русији није. Последњи скандал везан је за Наталију Медведеву. Она је постала позната пре тридесет година, када се као новинар листа „Огонек“ са дванаест колега добровољно јавила да послужи као талац муслиманским терористима. После тога су исламисти, под командом Басајева, ослободили Рускиње које су биле трудне. Било је то у месту Буденовск, у лето 1995. Нема сумње да су Наталија и њене колеге учиниле велико дело.
Шта је она недавно урадила? Снимала је у московском метру жену која је носила „никаб“. Муслиманку је пратио двадесетједногодишњи момак из Таџикистана. Почео је дивљачки да палицом удара Наталију, шездесетједногодишњу жену. Нанео јој је тешке телесне повреде. Резултат? Суд је осудио Наталију на седам дана затвора. Судија је била муслиманка. Но, Наталија се није помирила с оваквом пресудом. Бројне редакције су примиле њено писмо, где је позвала јавност да стане у њену заштиту: „31. марта 2025. у московском метроу физички ме напао Таџик. Дијаспора из Таџикистана сада ми прети смрћу.“ У метроу је било много путника и многи су снимили цео догађај на својим мобилним телефонима. Народ као да се пробудио. Преко друштвених мрежа све се чешће чује „Русский, помоги русскому!“
Ових дана руски медији препуни су приче, коментара и снимака где руски родитељи демонстрирају пред једном московском школом и захтевају од власти да казне етничку банду муслимански малолетника из Узбекистана, Таџикистана, Киргизије и осталих „братских република“, који већ месецима тероришу руске ђаке. Наравно да ово никако није појединачан случај, већ се непрестано догађа у свим деловима Русије. Власт сакрива истину да су терористи млади индоктринирани исламисти, а жртве руска деца, све приписујући „хулиганству, јер они не познају етничку разлику. Криминалци су криминалци.“
Та прича нама Србима веома је добро позната, када су Шиптари за време Броза терорисали Србе на Косову и Метохији, а, рецимо, хрватски медији, али и један Срђа Поповић из часописа Време и људи који су га у Београду подржавали, кривили „српски шовинизам“. Тако су жртве претворене у џелате, а Шиптари терористи називани „борцима за демократско, мултиетничко друштво“. Исто је од Горбачова до данас у Русији. Највиши представници Путиновог режима децу шаљу у приватне школе у Енглеску, Француску, САД, Швајцарску, а у Москви и другим градовима живе у посебним деловима, чувани од полиције. Живе заправо у паралелном свету, одељеном од руске стварности, савршено равнодушни према судбини Русије и руског народа.
Погледајмо спољнополитички биланс. Путин није ништа урадио да спаси Гадафија у Либији, а издао је и хришћанске Јермене и подржао муслимански Азербејџан, који је једна од најрусофобнијих република бившег Совјетског Савеза. Илхам Алијев „назвал присоединение к России новых территорий аннексией“. Азербејџан је највернији пријатељ Турске. А Путин непрестано понавља да му је „Ердоган пријатељ.“ Но, Руси веома добро знају да је Турска вековни непријатељ Русије и Анкара није заборавила војне поразе које је доживела током последњих две стотине година. Од десет значајних битака, Руси су победили у девет.
Путин је спасао живот председнику Сирије Асаду, али није подузео ништа да спаси Сирију од окупације исламских терориста, за шта имају подршку Израела, САД и Турске. Муслимани су до сада у Сирији убили неколико десетина хиљада хришћана – православних и алавита.
Ирану је јасно: ако буде нападнут од стране Израела и САД, Путинов режим неће помоћи Техерану, баш као што Кремљ није помогао ни Либији ни Сирији. После свих ових примера не чуди да већина Руса сматра да је Путин „срамота Русије и главни унутрашњи непријатељ, издајник отаџбине попут Јељцина и Горбачова„. Он је само постављен као менаџер америчких и западних елита.
Поред Крима, „Руско пролеће“ 2014 захватило је читаву источну Украјину, где је народ захтевао да постане део Русије. Путин је, у договору с Лондоном и Вашингтоном, издао Русе у Украјини, а многе најистакнутије представнике ликвидирала је највероватније његова тајна полиција, да би за њихову смрт оптужили Украјину. Многи Руси из тих крајева уверени су да је Путин наредио ликвидацију хероја „Руског пролећа“ из Луганска Алексеја Мозговоја маја 2015. године. Рођен је године 1975. Иако веома млад, постао је легенда и веома популаран код Руса у Украјини.
Из текста Игора Стрелкова Новорусија је бастион Русије (2014)
Највећа нада Русије су њени људи, хероји из данашњег рата с Украјином и НАТО-ом. Кад се они врате из рата, сигурно се неће помирити с терором који исламски мигранти чине против руских жена и девојака. С њима би могао да започне васкрс Русије и стварање нове, праведније Русије. Како је самоуверено рекао један вишеструко одликовани руски официр с украјинског ратишта: „Тако ће и бити. Живећу с том надом!“