За неке савремене теологе спорна је тврдња да је Адам, по благодати Божијој, створен бесмртним. Друга спорна ствар је да се само кроз лични однос са епископом остварује заједница са Христом
Фото: СПЦ
Две ствари (у Васкршњој посланици СПЦ – прим. СтСт) које су ми запарале слух. Не спорим да бих могао грдно да грешим, али имам потребу да их изложим, па уколико жели ко образованији да растумачи или оспори, слободан је.
Прва је:
Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом.
На први поглед не може се ништа приговорити овој реченици. Посебно је она истинита у погледу свог другог дела – да је бесмртност човеку омогућена искључиво кроз заједницу са Богом. Ипак, да ли је човек створен смртним?
Створеност имплицира да природа оног што је створено не може бити бесмртна, то јест бесконачна, будући да има узрок. Ипак, разликујемо у томе природно својство од дарованог или, у овом случају, својства добијеног по благодати Божијој.
Наиме, оно што овде боде очи има узрок у једној дубљој дилеми која се, рекао бих, садржи у горе цитираном исказу. За неке савремене теологе спорна је тврдња да је Адам, по благодати Божијој, створен бесмртним. Или са потенцијалом за бесмртност, који је зависио искључиво од његовог односа са Богом – то јест да му је дарована слободна воља, по којој може да изабере да ли ће бити у заједници са Створитељем или неће, што ће у каснијем резултирати његовом судбином – да ли ће остати бесмртан или умрети. Оно што у овој концепцији мучи савремене теологе јесте њихов закључак који из овога наводно произилази: Ако је човек већ створен бесмртним, онда је долазак Господа Исуса Христа излишан. Чак и пошто је човек изабрао смрт својим грехом, за њих то значи умањивање догађаја оваплоћења Сина Божијег, јер ваљда Он ту долази само као последица, а не по свеобухватном Божијем плану за спасење човека. Другим речима, да Адам није згрешио, кушао плод од дрвета познања добра и зла, Господ Исус Христос се никад не би оваплотио и не би у себи сјединио божанску и човечанску природу. По њима теорија о бесмртном Адаму умањује значај Господа Исуса Христа.
Међутим, сви Свети оци непобитно уче да је смрт ушла у свет кроз грех, то јест да смрти не би било да је Адам остао у заједници са Богом, као јединим начином да своју егзистенцију учини бесмртном. У противном би се могло тврдити да је Бог, између осталог, творац смрти, што верујем ни ти теолози не би смели директно да искажу. Остаје питање да ли је Христос (рођење, смрт и васкрсење) онда само последица или заиста представља једини начин за спасење човека и његово суштинско обожење, па стога и живот вечни по благодати.
Можда ће ово објашњење звучати прозаично, али оно је сасвим логично и односи се на многа друга питања везана за однос Бога и човека. Господ је свезнајући сведржитељ, узрок свих ствари и промислитељ читаве творевине, на начин какав је човеку незамислив. Његово предзнање будућности не значи да је она предодређена, по дефиницији каква је судбина, те да на тај начин лишава творевину оног најдрагоценијег дара – слободне воље – већ само то да је у својој бесконачној мудрости Богу могуће да зна сваки наш избор пре него се деси, а да нам у исто време то предзнање не намеће, него у потпуности поштује нашу слободу.
Тако гледано, Христово оваплоћење, смрт и васкрсење, јесу централни догађај човековог спасења и његова пуноћа, садржане у неизмерној ризници Божијег предзнања, исто колико и оног да ће први човек даровану му слободу изневерити и грехом изабрати смрт уместо бесмртности за коју је по благодати назначен.
У овом светлу спорна реченица с почетка текста не изражава у потпуности православно учење или макар недовољно прецизно говори о њему, што може створити недоумице и одвести погрешним закључцима.
Друга је:
Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа.
Опет на прво слушање све стоји, али…
Неспорно је учење Светих Отаца о епископу, чија служба конституише црквену заједницу, као икони самог Господа. Проблем представља тврдња да је Господ сада присутан само кроз ту икону. Он је најдиректније (у Телу) присутан кроз Свето причешће, али и мистично у животу Цркве и сваког Хришћанина, док је црквени старешина само иконизација (слика) тог односа кроз литургијску заједницу. Свестан сам да символи нису тек показни обрасци и нису лишени мистичког значаја, али ми се чини спорним да бисмо у епископу требали буквално да препознајемо Христа. Поготово се то односи на део у реченици који тврди „у личности“ епископа. Могло би се замислити да такав однос можемо да тражимо у епископској служби, дакле чину, али не и у самој личности дотичног човека који је као такав подложан свим врстама грешака.
Ово се понавља и касније кроз још спорнију констатацију: „У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије.“ Разумем да се потенцирање термина „личности“ у овом виду односи на оно аутентично и непоновљиво својство човека – Бог дарује пуноћу човеку кроз оно што је јединствено, а то је човечија личност, али се овако изречено заиста може тумачити да од личног односа са г. Иларионом, Јефремом, Атанасијем… Порфиријем, зависи остварење заједнице са Христом. То просто није тачно.
Жарко Видовић: Глава Православне цркве није патријарх, синод, хијерархија – него Христос
Овим заиста не искључујем да без епископа као првог, нема ни заједнице као Цркве, односно оног њеног торжествујућег дела на земљи, али спорим да се само кроз лични однос са њим остварује заједница са Христом. Можда је опет реч о семантици и непрецизном изношењу исправних појмова, али стиче се утисак напора да се истакне улога епископа (иначе сама по себи неспорна) у временима када се (као и у свим другим) дела неких од њих као личности с правом доводе у питање. Да не говоримо о томе да епископ може проповедати неправославна учења и да у том случају он не да не иконизује Христа као Пера, Жика, Лаза, већ ни кроз свој чин, а у том случају и његова административна улога може бити доведена у питање.
Остаје упитаност зашто је било потребно на овај недовољно јасан начин истаћи ове појмове, који би у некој другачијој и правилнијој интерпретацији били сасвим прихватљиви.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Небојше Петковића)