Три су поражавајуће одлуке Сабора: одлука о рашкопризренском епископу др Артемију; додељивање Томоса тзв. МПЦ-ОА и успостављању 18 архиепископа у Српској православној цркви
СА Сабор СПЦ 2024. године (Извор: Сајт СПЦ)
По учењу Цркве епископи су наследници ученика Христових – Апостола. Да би били достојни наследници њихови, своју мисију у свему треба да саобразе апостолској мисији. Својим Сабором треба да подсећају на Сабор Апостола, кроз који је Господ Духом Светим заповедао (Дап 1,2), а они заповести примали у молитви, једномислију и љубави. Семе Господње тражи добро припремљену духовну подлогу да би се развио плод трајне вредности. Апостоли „сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу (Дап 1,14), очекујући да приме силу када Дух Свети сиђе на њих (Дап 1,8). Зато су њихове одлуке, као и одлуке Светих Отаца на Васељенским и Помесним саборима, биле спасоносне, узвишене и обавезујуће.
Пред заседање Светог архијерејског сабора и српски епископи се сакупе на молитву да призову Духа Светога, како би им одлуке биле плод дубоке вере и мудрости на корист Српској православној цркви. Међутим, благодат Духа Светога неће да делује преко епископа који крше положену на хиротонији заклетву, у којој стоји, између осталог и ово:
– „Исповедам и с љубављу примам чисти и честити хришћански живот у вери и нади и љубави, и у свима хришћанским подвизима, врлинама и благодатним даровима Духа Светога, а одбацујем прљаво и нечисто и боголиког човека недостојно живљење и делање…“;
– „Примам и прихватам светих Седам Васељенских сабора који Свети Оци прихватише и потврдише, а који су сви сабрани ради очувања православних догмата Цркве…“;
– „Примам и све свештене каноне које саставише Свети Оци и предадоше их Цркви… на богоугодно хришћанско црквено живљење, делање и понашање, сагласно Апостолским предањима и смислу Светог Јеванђељског учења“;
– „Стараћу се да по њима управљам служење које ми је Божјом вољом предано у наслеђе и да по њима учим сав поверени ми у духовно пастирствовање свештени Клир и изабрани народ Божји…“.
– „Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као и да ћу у свему црквеном следити и свагда се повиновати Светом архијерејском сабору… у свему ћу сагласан и саобразан бити по божанским заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца…“;
– „Обећавам да ћу са страхом Божјим и богољубивим и човекољубивим расположењем пастирствовати поверени ми народ Божји… завет дајем да ћу поверену ми паству често посећивати и сабирати на Службу Божју и јеванђељским поучавањем је чувати са сваким усрђем и старањем од свих јереси и раскола…“;
– „Обећавам да без крајње нужде и тешке кривице нећу никога, било појединца било заједницу, од Црквених тајни и заједништва у Христу одлучивати, нити проклињати, него већма у Духу Светоме саветовати, на пут покајања и спасења обраћати…“;
– „У световне послове нећу се уплитати…“;
– „Уз ово обећавам да ништа нећу радити под принудом, ма био и примораван од властодржаца или од мноштва људи, па макар ми и смрћу претили, захтевајући од мене да учиним нешто што је супротно Божанским заповестима и свештеним правилима Цркве Христове…“.
И поред исте положене обавезујуће заклетве, у архипастирској служби српских епископа влада шаренило. Шта им је, сем исте заклетве, још заједничко? Заједничко им је, на пример:
– Уздизање изнад Цркве услед заразе коју је посејао Атанасије Јевтић изјавом: „Каноне мачку о реп“! иако је догматско учење Православне цркве да су свештени канони донети „трубама Духа Светога“; иако је на њима и на предању засновано јединство Цркве Христове;
– Утеривање страха у свештенство и вернике;
– Радо примање оних који им ласкају и диве им се, а упорно одбијање и осуђивање оних који им се не клањају;
– Недоступност за свештенике и вернике који им нису по вољи;
– Равнодушност што је православна теологија на Богословском факултету у Београду, а добрим делом и у богословијама, заражена римокатоличком и протестантском теологијом;
– Пасивност на пољу мисионарске делатности, услед чега бујају многе јеретичке организације;
– Допуштено шаренило у црквеном поретку кад је реч о „новом“ или „старом“ начину служења Свете Литургије, те богослужбеног језика и појања, затим по питању одеће свештених лица (различите епископске митре, грчке камилавке, сиве мантије које подсећају на арапску одећу и др);
– Неканонска установа, звана „архијерејски намесник“, због чије су пристрасности многи свештеници неправедно оштећени – било епитимијом забране свештенослужења, било премештајем на сиромашнију парохију, без обзира што су у дотичној парохији уложили велики труд да се, на пример, сагради црква или парохијски дом; без обзира што им је ту породична кућа и што им деца похађају школу у том месту и др. Уосталом, како епископ може да има намесника?! Реч је, дакле, о крајње неканонској и веома штетној установи, због које епископ не општи са многим свештеницима.
Миодраг М. Петровић: Положај и права побожног народа у Цркви, посебно при избору епископа
Епископи неканонски држе архијерејске намеснике да би себе поштедели обавезног труда, супротно налогу Светога Саве који, у тумачењу грчке речи σκοπός, налаже да епископ не сме да лењствује: „Скопос значи високо брдо на којем се стража поставља, и ко на његовом врху стоји, стражари и осматра тамо и овамо. Епископом се назива онај ко се зове стражар или осматрач. Стога, наравно, стражар и осматрач треба да бдију, а не да се лење. Ради тога је епископима престо унутар олтара вишље постављен јер и то показује да они треба са узвишења да гледају на народ њима подређен, и да надгледају, и што марљивије чувају…“ (Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 144). Такво Савино тумечење надовезано је Аристиновом (XII век) тумачењу 58. канона Апостолског, које почиње: „Без икаквог изговора епископи су дужни да народ, који је под њима, уче благоверним догмама, и усмеравају на правоверје и на часно живљење…“ (Исто, стр. 143). Те речи су апсолутно сагласне са садржином епископске заклетве, али у стварности имамо нешто сасвим друго.
Заједничко епископима је и узмицање пред властодршцима којима се понекад и у службу стављају.
А шта није заједничко епископима:
– Јавно дружење и заједничко молитвено сабирање са неправославнима;
– Примање крста и прстена од римског папе, коме у знак покорности љубе руку;
– Драстично умањење, ради додворавања Хрватима, броја жртава у злогласном Јасеновачком логору;
– Јавно бављење више политиком и друштвеном службом него архипастирском мисијом;
– Појављивање на јавним местима, у цивилном оделу и у друштву певачица или глумица, како снимци показују, допуштајући да их оне љубе у образ;
– Наметање да се Света литургија врши на немачком или енглеском језику и др.
У свему наведеном појединци ће препознати себе, као што их и ревносни православни верници лако препознају.
На такво размишљање и писање не нагони ме само епископска заклетва, него и моја заклетва коју сам положио, примајући диплому (не једну, него три) на Атинском универзитету. Њом сам се обавезао да ћу се, између осталог:
– Држати православне вере „у духу и истини“;
– Трудити се „користан да будем према свима онима којима је помоћ потребна;
– Увек залагати за мир и добре обичаје, ходећи у животу правим путем, и стремећи ка истини и правди;
Закључак заклетве гласи: „Бог да ми је у животу помоћник“.
Трудио сам се, и трудићу се, колико год је то у људској моћи, да се владам у духу положене заклетве, без обзира на негодовања и осуде које ми се упућују, као на пример: „Он мрзи епископе“; „Он је против православља“; „Он удара на Цркву“; „Он је изазвао раскол у Српској цркви“ и др. Не, не мрзим епископе, нити сам против православља, нити сам изазвао раскол, али се гнушам и јавно износим злочињења која су сушта супротност садржини епископске заклетве.
Приклањам се речима Светог Атанасија Великог, као једног од стубова православља, који пише: „Ако се епископ или презвитер, који су очи Цркве, рђаво понашају и саблажњавају народ, треба их избацити, јер је корисно окупљати се без њих у часном дому, него са њима бити припојен као са Аном и Кајафом у Аду ватреном“ (PG 35,33; ΒΕΠΕΣ 33, 199).
Из такве поуке Светог Атанасија Великог, и многих сличних поука код других Црквених Отаца, потврђује се историјска истина да верујући народ, углавном, чува Цркву Христову, коју су највише рушили поједини патријарси, митрополити и епископи јеретици, али и сваки прекршитељ положене епископске заклетве.
Услед кршења епископске заклетве, Сабор архијереја доноси одлуке које су поражавајуће штетне по Српску православну цркву, на велику жалост њеног оснивача – Светога Саве. Овде ћу од таквих саборских одлука навести три:
- Одлука о рашкопризренском епископу др Артемију;
- Одлука о додељивању Томоса званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“;
- Одлука о успостављању 18 архиепископа у Српској православној цркви.
Последице прве напред наведене одлуке Архијерејског сабора су: Оснивање „Рашкопризренске епархије у егзилу“ и драстично погоршање стања Срба на Косову и Метохији. Нико од званичних у Српској православној цркви није кадар да јавно призна ту стварност. Пошто је таква одлука плод крајње неканонског поступања Артемијеве браће архијереја (Атанасија, Амфилохија и, посебно, Иринеја) објавио сам критику под насловом „Саборска одлука о епископу Артемију“ (видети: Свети кнез Лазар, број 1-2 (67-68) Београд 2011, стр. 79-86; прештампано у мојим Одабраним радовима, књига четврта под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Задатак ми је, дакле, био да са стручне црквеноканонске стране укажем на неканонски и штетан садржај Одлуке о Артемију, која је произвела то што је произвела. Саборска одлука, дакле, а не Миодраг Петровић.
Последица друге напред поменуте Одлуке Архијерејског сабора – да додели Томос о аутокефалији „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, јесте непромишљено отцепљење прекрасног дела Српске православне цркве. Учињено је то на велику жалост Светога Саве, који је сабирао и проширивао њене јурисдикционе границе, што је историјска чињеница. Потпуно се игнорисала вера и наслеђено ктиторско право бројних српских владара и великаша који су тамо подигли огроман број храмова, више него што их је на Косову и Метохији. Изневерени су идеали безброј изгинулих и сахрањених тамо српских ратника, који су војевали за веру и отачаство; за крст часни и слободу златну. Није ретка појава да су њихови гробови зарасли у трњу или остали без икаквог обележја. Занемарено је епископовање у тој данашњој Северној Македонији значајних личности, какви су били на пример, Николај Охридски, потоњи светитељ, Јосиф Цвијовић митрополит скопски, Викентије Проданов, епископ струмичко-злетовски, потоњи патријарх српски и други, као што је занемарено и постојање српских школа, међу којима је и чувена Битољска богословија. Све је то односном Саборском одлуком, на жалост, пренебрегнуто. Какву будућност може да има народ чија се Црква одриче сопствене прошлости?!
Последица треће по реду напред наведене Одлуке Архијерејског сабора о успостављању 18 архиепископа у Српској православној цркви, није ништа друго до отварање широм могућности за даље њено распарчавање. Сваком од тих многих архиепископа пружа се могућност да у неком тренутку и из неких побуда прогласи аутокефалним себе и епархију којом управља, било да се ради о оном у Загребу, Сарајеву, Цетињу, Новом Саду или другде. Реч је о неканонској Одлуци што противречи учењу и делу Светога Саве, који је Српску цркву основао са једним само архиепископом. Може ли се поред једног само архиепископа у аутокефалним црквама какве су, на пример, Кипарска, Синајска, Грчка, Албанска, замислити још један или више архиепископа? Наравно да не може.
За све те три крајње штетне по Српску православну цркву Саборске одлуке идејни творац и предводник је био бачки „архиепископ“ др Иринеј Буловић. Помоћу њега, непријатељи Српске цркве и Српског народа остварују своје политичке, геостратешке и доминирајуће планове кад се ради, на пример, данас о Македонији, сутра о Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини. Он се наметнуо Архијерејском сабору као „најученији“, док други епископи као да не постоје. Међутим, иако епископи немају сви иста знања, заједничка им је једнака благодат Духа Светог. То, и епископска заклетва сваког појединачно, обавезује учесника Сабора да се супротставља наметању, од мањине у Сабору, одлука које производе зло. Јер, сваки од њих, понаособ, одговоран је пред Богом и Црквом, за сваку саборску одлуку, као да ју је лично донео. Зато су Црквени Оци на Васељенским и Помесним саборима одлуке потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“ (следи име и епархија којом управља). Нико од српских архијереја, учесника Сабора, не може да се пред Богом и верујућим народом правда да се ради о саборској одлуци, јер пред Богом нема колективне одговорности. На Сабору, дакле, сваки епископ, пре доношења било какве одлуке, прво треба да се упита – да ли је оно о чему одлучује угодно Духу Светом, да би попут Апостола слободно могао рећи: „Јер нађе за добро Свети Дух и ми…“ (Дап 15,38) да тако и тако буде.
Има, хвала Богу, у Српској православној цркви веома учених архијереја, који не треба да узмичу пред „преученим“ за кога важи изрека: „Нема веће штеточине од преучене штеточине.“
На крају, онима који ће рећи: Нема он право да критикује; Како се усуђује да тако пише и мисли? – одговарам речима апостола Павла, које је упутио Тимотеју, „правоме сину по вјери“ (1.Тим 1,2): „Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх. Преклињем те пред Богом и Господом Исусом Христом и изабраним анђелима да ово држиш без двоумљења, и да не чиниш ништа по пристрасности“ (1.Тим 5,20-21).