Ако хијерархија не служи Цркви, она је политичка, световно-клерикална, нецрквена и тада има свој „корпоративни интерес“
Жарко Видовић (Извор: Печат)
4. Глава православне цркве није патријарх, синод, хијерархија, него Христос, Он се јавља литургијски. Црква је заједница литургијска – ако хијерархија не служи Цркви, она је политичка, световно-клерикална, нецрквена и тада има свој „корпоративни интерес“.
10. Потребна је евангелизација нецрквеног дела српског народа, јер су последице рата и тито-комунизма веома тешке, а тито-комунизам је имао савезника у „српском савезничком“ Западу, па чак и у крсташком рату католичких народа против Срба. Друго, Црква у Срба никад није повезана с идеологијом, јер је то атеизација. Нација је одвојена од државе, али није секуларизована, јер заветна нација Срба је црквена, одвојена од државе као и Црква. За разлику од Запада, где је нацију стварала држава (метафизичко божанство, Хегел, које има моћ да ствара нацију), на „Истоку“, а посебно у Срба у време Пећке патријаршије, нацију ствара и стварала је Црква, одвојена од државе, црква без власти, као и нација!
11. Институционална спрега са државом могућа је у протестантизму, а не у Православљу. Ту спрегу је под утицајем протестаната стварао Петар Велики, у Русији, а под условом да монаштво одвоји у посебно, црно духовништво! Зато је Црква у Русији бирократизована што је један од узрока најпре толстојевског покрета, а онда и револуције. Црква је литургијска заједница, а не потчињеност хијерархији. Хијерархија није Црква, јер Црква је литургијска заједница свих верника са Христом, а хијерархију чине литурзи, чувари обреда. Хијерархија само подстиче и надзире литургијски диалог међу верницима – у парохијалној заједници, у исповедањима, у оживљавању историјске свести као највиталнијег облика вере нације. Ако то не чини – онда та хијерархија не служи Цркви, него политичарима, а они заиста – као политичке странке, баш као и комунисти! – чине све да хијерархију политизују, и то у корист антихришћанске политике Евроуније….
12. Епископ није на челу Цркве. Он је, како и тај грчки назив говори, само надзор. И то надзор манастира из којег монах и долази у звање епископа. Он, као учитељ покајања и монашке мудрости надзире литургијски живот у својој епархији, а сам полаже рачуне (исповеда се) игуману манастира из којег и сам долази за епископа, као архимандрит! А ми у Цркви, литургијској заједници, нисмо паства епископа, него пароха, те епископ окупља њих, увек служећи и сам литургију у некој од парохија своје епархије.
13. Очигледно је да данас Запад кидише на епископе, да нас лиши литурга, богослужитења. А ми знамо да је западна критика наших епископа само начин да нас Запад лиши и Цркве! Као што знамо и то да је епископ слуга Цркве (епархије), као и парох парохије. А колективистичка сујета постоји, мада православна нација, заветна, није колективизам, него Црква! те се ми православни боримо против сваке сујете, како колективне, „навијачке“ тако и сујете – индивидуализма, јер сујета је „Злоба, завист, адско наследије / Ово чојка ниже скота ставља / Мада ум га с бесмртнима равни“, каже Владика-Песник.
14. Вероватно има, као Његова светост патријарх српски Павле („Владика српски“ – Павле), јер нас Бог – ако смо заиста народ-Црква – неће оставити без њих. Али су они непознати јавности нецрквеној, јер Црква нема никаквог учешћа у ТВ-медијима!… Не знам неког ко је у ТВ-медијима учествовао са осећањем верецрквености, као човек Цркве.
Патријарх Павле (Фото: Profimedia)
15. Ава Јустин је изражавао ту бојазан у време кад је Титова власт организовала синдикат поткупљивих попова, у време кад је тито-комунистичка власт онемогућавала сваку везу Цркве (православних верника) с народом и децом. То је била бојазан Аве Јустина, као и у Русији. Треба видети филм Тарковског „Сталкер“.
16. Не постоји у Православљу никакав лаички апостолат, тј. апостолат без диалога у литургијско-парохијској заједници. Верник није лаик! Православље нема ту појаву или институцију! Све изван диалога парохијално-литургијске заједнице је лаичка идеологија (посебно психо-идеологија) и политика!, без црквеног диалога у литургијској заједници, дакле нецрквеност! То је настојање светских мајстора телевизије да вернике окрене од цркве ка телевизији, светској сујети, модерној политици…
17. Сваки егоцентризам, деспотизам, индивидуализам је негација личности као благодати, тајне… тако је пао и Првосвештеник Адам. То је Прагрех, па може данас да буде и прагрех који прети и епископу!
Одломак из одговора Жарка Видовића на „Анкету за академску елиту Србије“ коју је водио др Бошко Бојовић
Наслов и опрема: Стање ствари