На текст митрополита Давида у којем помиње „српске усташе“ реаговали митрополити Григорије, Јоаникије, Јустин и Димитрије, као и епископи Максим и источноамерички Иринеј
Фото: Сајт СПЦ
Митрополит крушевачки Давид: Здухачи, манитоши и људи од вересије (изводи)
У периодима снажних превирања код појединаца и целих заједница на површину излазе све нијансе људских карактера и етоса. Све оно што се покаже на сцени агоре јесте реалан одраз нечијег испољеног штаства, и не може се ублажавати одузимањем процената одговорности зато што су у питању неки млађи људи, или слабије сналажење, зато што су у питању неки старији или посустали људи. Ако на пример неко, будући хришћанин, има обавезу да и у седмој годиници свога живота исповеда грехе, то ће значити да он има и јеванђелске и моралне дужности, и да преузима одговорност за своје поступке пред Самим Богом; притом сазнање да Господа никако не треба одвајати од Цркве, и Цркву од Господа.
Када су нереди, буне и револуције разних боја у току, на њиховом крају ипак преовлада она црвена, или боја крви, и тада сви учесници параде постају одговорни за далекосежне историјске последице, и то знају како бескрупулозни мајстори заплета, тако и наивни пијуни. То учини ситуацију таквом да вулгарни тип политике, умешен у некој од домаћих и страних кухиња, изнесе свима на кусање дилитириона или отрова. Такав тип политике доноси са собом „велику секиру која људе одваја од молитве и једне од других“. Таква политика нема расуђивање за претходницу, нити је у споју са мирним, истрајним изношењем ставова, те и са решењима која се у једном тренутку изнађу?!
За очекивати је да Православни хришћани не могу стајати између пластова незарађеног туђег новца као између пластова сена, и притом зверати унаоколо погледом тражећи највећи пласт коме би се приклонили. У позадини свега стоје старе ушанчене теме и теореме: уклонити тиранију да би се донекле слободно дисало; олабавити централизам да би се слободније дисало; увести економски либерализам да би у такмичењу доминирали „најспособнији“; допуштати и анархизам еда би свачија права била максимално истакнута и уважена; омогућити страначкој и опозиционој вртешки да се окреће до трансгресије зарад угодности свих; данас се опијати и заносити благодетима глобализма, а у блиској будућности стењати у технолошким крлеткама и кавезима дефинитивног поретка ствари; данас пак апстраховати и изокретати критеријуме основних вредности да би свако био неприкосновен у наступима изригавања свога селфа; својих заблуда и својих страсти; својих теорија и псема или лажи, својих прелести и јереси…, и за то добијати вравиа или награде, односно витешка звања и титуле.
Као што ниједна смрт није лишена процента самоубиства, тако нити једна режија стварног догађаја није лишена реализма. Најновији и ретко импресиван пример за речено нека буде прво изнедравање Пасије двојице ветерана у области америчког светлописа и кинематографије Гибсон-Кавизел. Још старији пример за речено нека буде житијска прича о глумцу Порфирију, који је интерпретирајући на сцени лик хришћанског мученика одједанпут стварно и сам постао мученик за Христа. Треба приметити како две категорије – усличавања и уподобљавања – постају нераскидиво повезане са нашим самовласним ергоном или делом.
Зато је на овоме месту вредно подсетити се да је свака власт допуштена од Божје стране, и да се власт итекако налази под моћном Десницом Господњом. Расуђивање божанског апостола Павла о овој ствари важиће до краја времена: „Браћо, слушајте старешине своје и повинујте им се јер они бдију над душама вашим“. „Знајте пак да су ове власти од Бога одређене: онај који се противи властима противи се Божјим заповестима, и они грех на себе узимају. А грех рађа духовну смрт: немојте се противити, да њоме не умрете.“ Једноставно, Господ узвисује, а када је потребно, Он и обара; извесне управитеље Он поставља, и опет их замењује другима. Но Њему су при свему томе најмилији миротворци, па се они и синовима Његовим, синовима Божјим називају!
**
Наши горски „здухачи“ или другде „стуваћи“ данас, наводно, имају натприродна својства. Наравно, имају их, али их показују за трпезама, у механама, при колутању димова, хазардерству, при спавању и у сновима. Док спавају из њих излази дух и води ветрове, гони облаке, доноси и односи град, и туче се сам са другим „здухачима и стуваћима“. Они су митски инсани који живе по планинама, швапским котлинама и за шанковима пабова, и највише подсећају на шумске панове и прорицатеље упропаштене будућности ближњих; чине добро свом крају, али наносе зло другом обору и земљи, и тако претрајавају; они имају својства да предвиде сопствену смрт, али се радије клоне своје, и окрећу се онима које су од себе отуђили или се на њих намерачили. Да би томе дали тон свечаности и спектакла, они их нападају и киње само о великим празницима и големим народним дешавањима.
*
Њихова јатаковања сличе Линчовим енергетским порталима и нагазним гаталицама, док њихови скупови опет, личе на годишња саветовања илумината и томболе Давоса. Сусрет са појединцима, или са целом групом „стуваћа“, увек је трауматичан, па тако и када ови дођу као пацифисти, доносећи добре гласе и прогласе. Дарове међутим, они никада не доносе.
*
Наопослен инсан чува језик да му девет речи не прође кроз девет зуба, јер ако прођу, оне ће и кроз девет села проћи, па када му се врну у ушеса, нити ће оне бити његове, нити ће бити оне првобитне. Наопак инсан дочим, не мари за то, већ мари само за кажи ми да ти кажем, и још, кажи му да ћу му доћ’ и казат’ му. А биће ипак само то да он говори себи: Хвалите ме уста моја! Тако су настали манитоши (маниташи) наших дана, а заједно са њима и сваштомислећи и свашточинитељи. Божидари пак, навијачи њихови, погубили су своје дарове и у међувремену постали врагодари, па и хулигани.
*
Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке.
*
Све ми је дозвољено, али све не користи (1. Кор. 6, 12). Када то слобода не користи? Када не изграђујеш Тело Христово у смислу и својству личног члана Његовог, и опет благодаћу Духа Светога: Духа вере, истине, разума, савета, мудрости, кротости, страха Божјега, побожности… Зато у црквени миље не може да уђе, нити у њему може да опстане ишта што је од духа хуле, рушења и разбојништва. Гордељивцима опет, насушни лек је да буду смирење и благодарност; никада није довољно понављати те и такве ствари. За њих књижевник и ненавидник Срба Лоренс Дарел такође није хтео да зна, док се истовремено хранио српским хлебом.
*
Дотичемо се гњецавих места вашарске или маркет културе, више него ли теологије протеста; ту где се разголићују вашарски, „новоправославни“ теолози. Они теже да живе без обавеза и благослова, и то када неки од њих носе костиме, неки одоре, а неки образине. Но необавезност и ноншаланција, те релативизација догмата, канона и црквених правила, свакако нетрпељивост према мисли Светих Отаца, знаци су њиховог препознавања, као и сам простор њиховог испољавања и освајања слободе. Изградити имиџ, достићи драмску лакоћу веровања и доћи до моменталних решења тешких места – све то да! – али само у зависности од кулоара, ложе, џет-сета, сцене, изнајмљеног простора, трибине, амфитеатра, слушаонице, дворане, црквеног ентеријера, ћумез ТВ-студија, фудбалскога клуба. Све то постепено постаје њихов заштитни знак, укључујући пропратни маниризам: игнорисање, карикирање, увреде, псовке, таргетирања, сатанизацију, закулисне радње и новчане трансакције, телохранитеље, вечере са наложницама и муви-куртизанама, загорчавање празничних радости, самовољно искакање из поретка: повлачење нових епархијских граница Српске Православне Цркве у Дијаспори… свакојака истрчавања пред руду или на медијски терен…, све до манипулисања датумом прославе Божића у Епархији диселдорфској и немачкој…, на Фанару и у Ватикану, и опет упрезања у туђа кола…, и наравно – све време: Инат, инат и само инат, најгори занат! Зато „другоправославље“ или „другачије православље“ не може бити ништа друго до стално кварење црквене доктрине и црквеног Предања; односно подривање канонске дисциплине!!!
Мазохистички је то однос према себи када живиш тако као да стално береш своју кожу на шиљак, а о Царству Божјем тешко ти је слушати.
*
Господе, јутром да Те претиче молитва наша… не одбацуј душу нашу, не одвраћај лице Твоје од нас. Да не дођу љутње Твоје на нас, устрашења Твоја да нас не потресају да не бисмо изгинули у овом часу, јер смо изгинућу склони сав дан. Познаници нас поставише себи за гађење (в.: Пс 87), а њима је дах у носу и хвале се да им је ђаво друг… те и повратак убице помазаника Tвога Александра призивају.
**
(У састављању горњег текста позивали смо се на Светог Порфирија Светогорца, Светог Јустина Ћелијског, Патријарха Српског Павла, Митрополита бачког Иринеја, Митрополита зворничко-тузланског Фотија, Председника Републике Србије Александра Вучића, Митрополита браничевског Игнатија, Митрополита немачког Григорија, Епископа славонског Јована, свештеника Владана Перишића, ђакона Бранислава Рајковића, доцента Ненада Божовића, Благоја Пантелића, групу Београдски синдикат, Марка Видојковића).
Зоран Кинђић: Одбранимо „патуљка“ Давида од интелектуалног Голијата
ЦЕО ТЕКСТ ВЛАДИКЕ ДАВИДА ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
Скраћивање и опрема: Стање ствари
Позив на поштовање студената, одговорно изражавање и извјештавање
Будући да су се претходних дана у јавности појављивале различите оптужбе на рачун студената, те да су неке од њих изнесене од стране црквених великодостојника и пренесене путем званичних гласила СПЦ, осјећамо потребу и дужност да изнесемо и свој став и позив на поштовање студената и њихове праведне и достојанствене борбе, као и на одговорно изражавање и извјештавање:
ПОЗИВ НА ПОШТОВАЊЕ СТУДЕНАТА, ОДГОВОРНО ИЗРАЖАВАЊЕ И ИЗВЈЕШТАВАЊЕ
Као архијереји Српске Православне Цркве осјећамо дужност да јавно изразимо неслагање и ограђивање од било каквог говора који дехуманизује другог човјека, а посебно од говора који младе људе, студенте, ниподаштава као фактор изградње друштва, фактор који доприноси будућности истог, или их понижава као оне који су позвани да мисле и траже истину.
Црква Христова, као изабрани народ и дом Бога Живога, постоји у сваком времену да љубављу приводи све људе спасењу. Историја нас учи да сваки говор који поништава достојанство другог води ка великим друштвеним трагедијама, а ми као пастири не смијемо дозволити да таква реторика узме маха у нашем народу и Цркви. Ријеч служи за споразумјевање. Она је сила и темељ промјена, и мора бити аутентична, да би била вјерна сама себи. А ми као хришћани живимо свједочећи Ријеч која је сами Бог.
Фото: Нова.рс
У ове дане припреме пред Велики Пост, Митрополит крушевачки Давид у свом најновијем тексту, који је пренио и званични сајт Српске Православне Цркве, студенте ставља у контекст „обојене револуције“, обиљежавајући их на такав начин да буду перципирани као „српске усташе“, што је и увредљиво и неприхватљиво. Вјерујемо да данас није оправдано бити епископ Српске Православне Цркве, а ћутати на овакве ријечи – ријечи које показују неосјетљивост и небригу за Тијело Цркве. Њихова дехуманизујућа природа захтјева да више не ћутимо. Српски народ који је преживио голготу усташког терора, свјестан је да се ова идентификација било кога са једним таквим монструозним покретом не смије никада више спроводити, првенствено из пијетета и поштовања према жртвама. Али, исто тако – одређивати нашу младост оваквим ријечима више је од бруке – то је срамотни печат на Тијелу Цркве. Студенти су наша будућност, а наша дужност је да их с љубављу и разумјевањем, чак и у случају да негдје гријеше, упућујемо ка Истини, а не да их одбацујемо и омаловажавамо. Једино таквим приступом можемо очувати јединство, слободу и достојанство сваког човјека, што је суштина православне вјере и етоса наше Цркве и светосавске аксиологије.
Због свега овога, више не смијемо мирно стајати са стране, него послије оваквих изјава, које су се нашле и на званичном сајту Српске Православне Цркве, желимо јасно и недвосмислено да саопштимо да наша Црква не мисли да су наши студенти „српске усташе“. Јер управо је овакав рјечник, укидањем притом слободе да се чују и другачији гласови са званичног гласила Српске Православне Цркве, довео до тираније бахатих и увредљивих ријечи, изговорених без одговорности. Сваки слободан човјек се бори за оно у шта вјерује да је истинито, бори се тако као да његово дјеловање може утицати на ток догађаја, макар можда не буде тако, али увијек ношен правилом да не објављује или не изговара ништа што би могло потакнути на мржњу. Ту нам лекцију студенти држе ових дана.
Не можемо више бити равнодушни или не примјећивати патњу другог, попут Јовових пријатеља, живећи у замислима и реторици о космичкој праведности, већ морамо бити покретачи и пратиоци доброте и правде за сваког појединца, нарочито за нашу младост.
Фото: Марко Ђурица/Reuters
Обраћамо се и браћи архијерејима молбом да не дозволе да овакав језик постане нешто нормално и устаљено. Молимо и да се напослетку преиспита уређивачка политика званичне интернет странице Српске Православне Цркве, јер је неопходно да она изражава саборност наше Цркве, њен глас и њену мајчинску бригу.
Коначно, неопходно је да се сјетимо Христових ријечи да не живи човјек само о хљебу, „него од сваке ријечи која излази из уста Божијих“, дакле: уста Христових, који је сушта Љубав и Милосрђе. Улазимо у Велики Пост у нади да ће нас овај нежељени догађај пробудити да заједно сачувамо Цркву као Тијело Христово – не за тиранију, већ за спасење свих нас.
Опрема: Стање ствари
(Митрополија црногорско-приморска, 28. 2. 2025)
Митрополит њемачки Григорије
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
Митрополит жички Јустин
Митрополит захумско-херцеговачки и приморски Димитрије
Архиепископ западноамерички Максим
Епископ источноамерички Иринеј
Митрополит крушевачки Давид: Протестујем и демантујем!
Оглашавам се поводом злонамерних објава на друштвеним мрежама на мој текст који је представљен на сајту Епархије крушевачке под насловом Здухачи, манитоши и људи од вересије. У 11-ом одељку текста, испод Уводног дела стоји написано следеће:
„Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
Mitropolit kruševački David uporedio studente sa ustašama https://t.co/1MxfokT2py
— TV N1 Beograd (@n1srbija) February 25, 2025
Приписивати ми да сам под изразом „српске усташе“ мислио на студенте Београдског Универзитета гнусна је лаж, учитавање туђих мисли и подметачина! Наиме, нити су студенти поменути, нити сам на њих мислио, што је очигледно када се прочитају макар два пасуса која су овом инкриминисаном пасусу претходила. Истине ради поновићу их како би контекст био јасан свима, и како бих и овом приликом потврдио да је ова медијска монтажа и манипулација управо сачињена од стране оних на које се синтагма из текста „српске усташе“ и односила, а који свесно и намерно замењују тезе, пребацујући написано – са себе на студенте, еда се Власи не би досетили.
9. пасус
По сунцу ишли, ћудљиви даскали и карађози, своје службе недостојни, зато што се никада нису ни мало смирили, нити од страсти очистили, уображавају да је Црква макета и черга коју они имају право да обрћу, са свих страна загледају, па овде одлепи, онде залепи, тамо отргни, амо пришипетљај. Будући да их верни народ одбацује у матици, они завршавају у приобаљу. А тамо, када народ обмањују, они му и финансијско било ослушкују. И данас, баш као и досад, они ће се јавно исповедати нашем туђину, а сутра, или када им буде затребало, „дукнути се“ и на Нови Зеланд стићи преко Голфскога Залива; они свуда трагају за интересом. А тамо су још само Абориџини остали непросвећени њиховим лицемерством, умешеним од џепарења по методима Круга двојке и лацманских згода за ласно и брзо преверавање.
10. пасус
Митопоетичари нам се загубљују на путу и обољевају од дупле експозиције. Нашавши се у магновењу, они више не владају нормалном оптиком, а ипак се „стваралаштва“ не одричу. И не маре што им светлост непогрешиво тежи ка тами; само да им се не дира у ласкаве одреднице, само да их медији даље ките бизарностима. Они фиксацијама објављују своје мутације; само што ће нешто заустити, ето белаја, па и понеког јеретичког жалца; наступи ли празник, или којекаква претумбација са светлог на сиво и тамно, неко од њихове ловине одмах мора бити жртвован – и тако годинама!
11. пасус
„Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
*
Дакле, треба да се забрину они који су се провлачили кроз масе непосредно и са дистанце (мање или веће, а и поприлично удаљене) поступајући по усташким манирима, речима, упутствима, гестовима и акцијама. И којем би то лицемеру онда могло да смета оно што му је већ послужило да иза њега сакрије своја сваштоговорења и свашточињења?! Такви треба да престану да мисле, говоре и раде против заједничких интереса Српског народа и против Српске Православне Цркве, па ће им се веровати!
„Studenti su srpske ustaše”: Ko je vladika David, roditelj ove misli
Свом силом дакле лично демантујем клевету која треба да се претвори у моју одговорност, огрешење и кривицу према студентима. Врло јасно се запажа замка која ми је разапета, и у коју би моји клеветници и обмањивачи јавности хтели да ме гурну! Не прихватам лажну одговорност и етикетирање, а заинтересованима за истину опет предлажем да прочитају мој текст у целини, са сајта Крушевачке епархије. Ако им и поред приложених претходећих пасуса и даље није било јасно о чему и на кога се текст односи, онда им ми више не можемо помоћи.
Свети пророк Захарија нам упућује ове речи: „Немојте да зло смерате један другоме у срцу свом, немојте се радо криво заклињати, јер све то мрзим“, говори Господ (8, 17).
Архиепископ и митрополит крушевачки
Давид
Прочитајте још
- Душан Мишковић: Звиждуци патријарху Павлу – увод у страдање народа (Сајт СПЦ, 24. 2. 2025)