Долази ми једна особа, која ме не познаје, и каже: „Видјела сам једну слику, као карту БиХ, и у једном дијелу видјела сам степенице, и душе како силазе у земљу“, казивао Мато Ивановић
Мато Ивановић (Фото: Снимак екрана)
Према свим виђењима и мистичким доживљајима сам увијек био подозрив, готово увијек се ради о демонској прелести или душевном поремећају.
Послаше ми овај снимак неке римокатоличке дружине из Орашја[1].
Не улазим у њихову духовност – све су то нека виђења у вријеме молитве, нешто што православнима већ на први помен звучи опасно. Међутим, запањен сам да је овај говорник (и још пар његових познаника) САЗНАО ЗА УСТАШКЕ ПОКОЉЕ СРБА кроз неко своје „мистичко искуство“. Римокатолик се зове Мато Ивановић, и о томе говори од 30. до 36 минуте:
„На крају програма, долази ми једна особа, која ме не познаје а ни ја њу, и каже: ’Видјела сам једну слику, као карту БиХ, и у једном дијелу видјела сам степенице, и душе како силазе у земљу.‘ Дајем јој на телефону карту БиХ и кажем јој да покаже гдје то видјела, очекивала сам да је то са нашим крајем, са Орашјем, али ми је показала на Бањалуку. Пита ме какве везе имам са Бањалуком, ја кажем да немам никакве, не знам јесам ли икад био у Бањалуци, а она каже: ’Сигурно имаш некакве везе.‘ И онда се сјетим да сам једном био у Бањалуци, кад је бискуп (Фрањо – прим. СтСт) Комарица позвао све заједнице из БиХ да Духовско бдијење. ’Ето видиш да имаш некакве везе‘, каже. Ја кажем да не знам какве везе имам ја са Бањалуком, какве степенице, она одговара: ’Не знам, моли – нека ти Бог покаже.‘
Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом
Када сам се вратио кући, размишљао сам какве то има везе са мном, и одлучујем ићи на свету мису и приказивати то док ми Бог не одговори о чему се ту ради. Када је миса завршила, излазим из цркве, и сусрећемо се ја и једна часна сестра, и чујем у свом срцу глас Питај њу. ’Ајде, питаћу. И ја је питам: ’Знаш ли ти нешто за Бањалуку, је ли се тамо нешто некад десило, треба ми некакав траг?‘ Она одговара: ’Дијете, како не знаш, па тамо је било крви до кољена. Тамо су многа дјеца убијена.‘ Она је журила, рекох: ’Добро, довољно си ми рекла, сад ћу ја потражити.‘
Одем кући, на интернету сам лако нашао. Шта се тамо, у Бањалуци, заправо десило? Седмог вељаче (фебруара – прим. СтСт) 1942. усташе су направиле покољ у селима Дракулић, Мотике и још једно село (Шарговац – прим. СтСт), те у руднику Раковац. Тамо су убиле 2300 особа у једном дану, све хладним оружјем. Мислим да је било око 500 дјеце. Дословце је било крви до кољена.“
Како је могуће да Хрвати (чак и они у Босни, који живе поред самих стратишта) никад нису НИ ЧУЛИ за ове злочине, него о њима сазнају преко некакве своје мистике?! Несхватљиво, заиста. Очигледно се то међу њима крије, бришу све трагове, не смије о томе ни да се зуцне.
[1] Прим. СтСт: Орашје је градско насеље и седиште истоименог града на крајњем североистоку Босне и Херцеговине, на реци Сави. У градском насељу је 1991. живело око 3.900 становника, а у граду близу 28.000 становника. Мост преко Саве спаја БиХ са Хрватском.
Орашје на карти Босне и Херцеговине (Извор: Википедија)