Многи истурени професори као што су Милош Ковић и Слободан Антонић на својој су кожи осетили да данас у Србији бити ангажовани интелектуалац није нимало лако, али је зато крајње незахвално
Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)
„Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина“. (Књига проповједникова, 1:2)
Прилог за историју српске неслоге
У четвртак 30. јануара 2025. на озбиљном и у сваком погледу узорном сајту (порталу) „Стање ствари“, Милош Ковић, редовни професор историје на Философском факултету у Београду, објавио је чланак под насловом „Један прилог за историју српске неслоге“. У овом чланку др Ковић анализира и покушава да себи и свима објасни психолошке корене и узроке нетрпељивости и мржње неких колега према њему и Покрету за одбрану Косова и Метохије који је Ковић пре неколико година основао и успешно води.
Професор Ковић почиње анализу српског нејединства и мржње на примеру професора Мила Ломпара:
„Мило Ломпар се у интервјуу датом подгоричкој Побједи, листу који је један од главних извора мржње према српском народу у Црној Гори, на црногорском језику, дословно обрушио на своје бивше београдске пријатеље – на Слободана Антонића, Зорана Чворовића и мене – као и на Покрет за одбрану Косова и Метохије, чији је некада био члан. Послужио се измишљотинама и сумњичењима (он тврди да ми потајно радимо за Вучића, док се претварамо да га критикујемо, да „nijesmo podržali studentski protest“, иако глумимо да то чинимо) и увредама (Ломпар говори о нашем „prostaštvu i nasilju“). Он иде толико далеко у својим чудним тврдњама, према којима смо сви заједно устали против њега и желимо да га уништимо, да овако набраја своје противнике: „Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj“. При томе, Ломпар тврди да је истина оно што је, сасвим очигледно, ствар његових домишљања и конструкција. За своје тврдње, по којима смо се „opredijelili za Vučić – Brnabić režim“, међутим, није изнео ни један једини доказ“.
Многи јавни и истурени интелектуалци као што су професори Милош Ковић и Слободан Антонић, на својој су кожи и искуству осетили да данас у Србији бити друштвено–ангажовани интелектуалац није нимало лако, али је зато крајње незахвално. Јавност је рововски подељена у два „црно–бела“ непријатељска табора, страсти су узавреле, мржња кипи на све стране. Као у стиху римског песника Катула који је узвикнуо „Odi et amo!“ (истовремено „Мрзим и волим!“), може човек да каже и да има најразборитије мишљење и ставове, једна од страна ће га клеветати и мрзети, а друга ће га ватрено или млако хвалити, што не значи да ће га и мање мрзети.
Мило Ломпар: Део кампање против мене водили чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије
Зато је разумљиво да ће најгоре проћи они интелектуалци који у својој политичкој борби и ангажману препознају и указују на очигледне бесмислице и глупости интелектуално инфериорних политичких противника.
Дубравка и седам патуљака
И због таквих њихових родољубивих ставова, Ковића, Антонића и њихове истомишљенике упорно критикују прозападни другосрбијански квази–интелектуаци и псеудо–научници комуно–усташке провенијенције, чије је рововско упориште катедра за историју Философског факултета у Београду. Реч је о малом, али гласном кружоку који би могао да се назове „Дубравка и седам патуљака“. Хорифеј групе је, рекло би се, шармантна муза и истовремено борбена Орлеанка, професорка историје Дубравка Стојановић која у својим јавним наступима хладнокрвно и бесрамно тврди да је Анте Павелић, највећи геноцидни зликовац Другог светског рата, био добар државник, а да је јунак Благоје Јововић, који је на монструма пуцао да освети више стотина хиљада прекланих Срба, Јевреја и Рома – био терориста!? (Драган Р. Млађеновић, „Дубравка звана Брука“, Институт Арчибалд Рајс, 4. октобар 2024)
На крају чланка професор Ковић тачно закључује да „због потпуно неравноправног односа, национални интелектуалци могу само да, привлачењем гласова родољубивог дела јавног мњења, послуже доласку на власт оних прозападних политичких снага које у демократским условима то никада не би могле да остваре“.
Верско–национални рад
Драган Р. Млађеновић
Аутор овог коментара је 1993. године имао задовољство да од друга Владимира Красића, оснивача и главног уредника Радио Новости, добије да води 60 минута живог програма који је назвао „Бденије уз Радио Новости“. У емисију је доводио интелектуалце јасног родољубиво–националног опредељења и усмерења. После једне од емисија са таквим гостом, друг Красић ми је замерио да правим политички програм. Мој одговор је гласио овако: „Друже Владимире, ја се политиком не бавим, јер ми та делатност не иде и не лежи. Ја се бавим верско–националним радом. А пошто ти као комуниста немаш ни веру ни нацију, ја ти зато нисам крив“.
После тога ми друг Красић никад више ништа није замерао, већ ми је дао одрешене руке да уређујем емисију како ја мислим да треба, и да позивам госте које ја хоћу.