У Србији се цело столеће отимљу о царство земаљско грађанисти-нихилисти као бивши Срби и националисти-пагани као прелашћени Срби без Христа. Грађанисти гоне СПЦ споља, а националисти разграђују изнутра
Павле Ботић (Извор: Јутјуб)
„Шта значи бити Србин? To значи
Богочовека Христа сматрати за
највишу вредност…ˮ
Преподобни Јустин Ћелијски[1]
Према медијској или универзитетској научноистраживачкој дистинкцији национално идентитетско настројење нововековних Срба може бити или грађанско или националистичко.
Духовни отац Срба грађанистâ је раскалуђер и деиста, хуманиста и рационалиста, духовни фарисеј и европејац, Доситеј Обрадовић. Грађанистима који су заветници универзитетске Европе, а ходочасници културне Европе, не треба ни српска држава, ни Српска Православна Црква, ни српска свештена историја, ни ћирилично писмо, ни српски национални идентитет. Већâ грађаниста исповедају и сведоче мистику христоборства и србофобије.
О Бога и људе саблажњени грађанисти космополитски верују референцама и моћима царства земаљског, уздајући се у безгрешност демократије и парламентаризма. Неонострањена философија Срба грађанистâ остаје на нивоу епикурејства и феноменализма, позитивизма и субјективизма. Таквој философији свагда следује идеолошки либерализам, материјализам и нихилизам. Наднационалним и надцрквеним грађанистима у Србији страно је све што је српско, али им није страна духовност Валпургијских ноћи, тајних друштава, екстра сенса и јогина, нити им је страно празновање Осмих мартова, Првих мајева и људских права содомских заједница.
Ововременим Србима националистима духовни отац и није неопходан. Срби националисти дело су укрштаја српског завичајно-обичајног паганизма и српске световне културне историје. Српски националисти немају ни философске, нити духовне амбиције, јер имају племенску свест. Екстатично славе крсну славу, упорно поклонички путују на Свету гору и Острог, материјално прилажу Цркви, кумују по славама парохијских храмова, али не живе литургијским животом Цркве Христове, не посте и не моле се. Данашњи српски националиста лишен богоопштења и Христовог Јеванђеља није односан Тројичном Царству Небеском, Пресветој Богомајци, Светосавском и Косовском завету и идеолошки верује у српство без Христа. Њему је неопходан култ прапочетности Винчанског писма и српског језика, као и култ српског народа као најстаријег историјског народа. Никола Тесла, Матија Бећковић, Владимир Путин, Емир Кустурица, Новак Ђоковић, Баја Мали Книнџа… и даље су идоли овдашњих српских националиста. Више него икад, српски националиста данас уверен је у безгрешност свога кумирског патриотизма, који да би преживео мора бити упоређен са доктринарним непатриотизмом грађанистâ.
Богобораштво, властољубље и среброљубље повезују мртве душе демократске, грађанистичке са мртвим душама радикалсконапредњачким, националистичким. Зато се у Србији цело једно столеће отимљу о царство земаљско грађанисти-нихилисти као бивши Срби и националисти-пагани као прелашћени Срби без Христа. Мистична разлика између српских грађанистâ и српских националистâ очитује се у њиховој делатној моћи зла: грађанисти гоне Српску Православну Цркву споља, а националисти је разграђују изнутра.
Ја сам из Инђије.
Срамота ме је.🙈😂 pic.twitter.com/4I5Zu34Crk— Велибор (@OleVelibor) January 6, 2025
Једнодимензионални у идеологији радикалног западњаштва демократски грађанисти су деценијама бесомучно и узалудно тражили начин да зарад митологије прогреса и демонизма европеизације (посветовњачења) Србије Свето Косово и Метохију, и Светосавску Цркву Христову, предају незнабошцима. Против србомрзитељне, грађанистичке велеиздаје устали би сви Срби и развластили би је. Велеиздају нису могли починити српски велики Ироди који би да буду само ђавољи, већ српске напредне Кајафе (инструментализоване од стране тајне политике англоамеричког Запада) који би да буду и Божији и ђавољи! Идеолошки дводимензионални (под пропагандним маскама српског патриотизма и русофилије с једне стране, и европејства с друге стране) напредњачко-социјалистички националисти прихватајући и потписујући у српско име противуставни први Бриселски споразум (2013), одрекли су се Распетога Косова и Метохије и пљунули на Небеску Србију! А све због Јудиних тридесет сребрњака, похлепе и земаљске власти!
Следујући ђавољој науци јудејских инжењера ума, првоврховни жрец легиона српских напредних злих виноградара успео је оно што ниједан бивши Србин грађаниста никада неће успети. Александар Вучић је најпре успео убедити своје сведоке да су удостојени примања магије медијског свезнања и да су постали оспособљени заступници медијско-монетарног виђења свеукупне српске историјске, правне и духовне стварности; а потом је са благословом српских првосвештеникâ успео од Српске Православне Цркве која је Мистично Тело Христово (Кол. 1, 24) и Икона Небеског Царства, да начини разоваплоћену клерикалну заједницу световне и финансијске моћи, која ће га политички континуирано подржавати[2]!!! Вучићева антихришћанска и антисрпска непочинства христогонитељним грађанистима (Чедомиру Јовановићу, Драгану Ђиласу, Горану Јешићу, Драгану Бјелогрлићу или Динку Грухоњићу) остају недосањана и недосежна.
II
Мимо медијских и универзитетских дистинктивних обележја која допуштају постојање само грађанистима и националистима српским, по милости Божијој постоји мало стадо Христових, заветних, литургијских, крстоносних Срба; Срба истинитих и искрено националних, који верују и живе по јеванђелским заповестима. За разлику од грађанистâ и националистâ, светосавским Србима који нису на власти ни у световној, нити у духовној сфери српског друштва, није страно Богом благословено страдање за ближње, за заједницу, за Царство Небеско! Христопослушни Срби духовна су чада Светих Срба, који су основали прву српску средњовековну државу и дизали задужбине; који су бежали за Христом у манастире и монашили се; који су се постом и молитвом, самоодрицањем и правоверјем, покајањем и трпљењем, смерношћу и богопослушањем даноноћно борили против свога греха; и који су од Богочовека Христа измолили аутокефалију Српској националној Цркви!
У ненавидним очима демократских грађанистâ и радикалнонапредних националистâ (који су међу собом крвни душмани), мало стадо светосавских Срба слабо је, лудо и неплеменито, јер нема економску, политичку, научну или пропагандну моћ[3]. Деперсонализовани грађанисти и покондирени националисти српски омрзнули су трајно своје сународнике, охристовљене Србе.
Све што је свештено и бесмртно у српској страдалној историји дело је Светих и светосавских Срба, слугâ Господњих, којима је Богочовек Христос једини Путовођа. Христови Срби виде како је привремена штета на земаљском путу, заправо добит на путу спасења.
Преподобни Ава Јустин Ћелијски грми из Царства Небеског: најстрашнија и најсрамнија издаја српског народа је бити Србин без Христа[4]! Без Христа Срби су само парада живих лешева! А облагодаћеним Србима Господ Христос је смисао живота и борбе, страдања и умирања, слободе и обнове, рада и рата; смисао породице и човека, смисао државе и Цркве.[5]
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Србиˮ, Азбучник богочовечних мисли Аве Јустина, прир. Невенка Пјевач, Београд, 2001, стр. 136-137.
[2] Дајући Ивици Дачићу и Александру Вучићу благослов на писано прихватање сепаратистичког и противправног првог Бриселског споразума (2013), епископ новосадски и бачки, доктор Иринеј Буловић, истакао је да су „многе ствари сагледане и из црквеног угла, и из угла владе, али да Бриселски споразум сви разумеју као избор не онога што је пожељно, већ онога што је сада могуће… Тим споразумом ипак обезбеђујемо будућност и опстанак нашег народа, а што раније нисмо имали, и што не бисмо могли да имамо, без тог споразума…ˮ (цит. према: Нова српска политичка мисао, 31. мај, 2013, [s. p.]).
Александар Вучић и епископ бачки Иринеј 2013. године (Извор: НСПМ)
[3] „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке. И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте…ˮ (1. Кор. 1, 27-28)
[4] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа друга о Владици Николају (1966)ˮ, Празничне беседе, Наследници Оца Јустина, Београд, манастир Ћелије, Ваљево, 1998, стр. 447.
[5] Свети Николај Охридски и Жички: Српски народ као Теодул, манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 49.