Након свега што смо ми Срби претрпели од Запада током деведесетих схватио сам да је и Индијана Џонс у сцени са Арапином поступио као типичан Западњак – покварено, подло, нејуначки
Фото: Снимак екрана
Рођен сам 1975, што значи да сам од своје пете-шесте године, када сам постао свестан себе, током целих осамдесетих растао на америчкој кинематографији, као и сви моји вршњаци. Седамдесете и осамдесете године су по мени златно доба америчког филма, када је он достизао своје врхунце у свим жанровима, од лаких авантуристичких до оних тешких и слојевитих који те остављају у дугом размишљању и душекорисној недоумици из које излазиш са дубљим поимањем света и живота (негде од почетка деведесетих па надаље креће низбрдица и декаденција западне кинематографије са ретким проблесцима понечега иоле вредног).
Наравно да сам се и ја, ништа мање од вршњака (а засигурно и више од њих) распамећивао трилогијом о америчком професору археологије Индијани Џонсу и његовим лудим авантурама широм света, у које га воде трагања за егзотичним реликвијама на ободима цивилизације и недокученим тајнама које оне крију у себи. И наравно да сам целом својом дечијом душом био поистовећен са његовим ликом и стрепео да ли ће изнети живу главу из мноштва опасних и драматичних ситуација, ликујући сваки пут кад му то пође за руком.
Светислав Пушоњић: За свако зло које снађе Србију куните Запад, Ватикан…
Ипак, ова сцена са Арапином збунила ме је још као клинца и бацила сенку на фигуру коју нисам желео да доживљавам другачије сем као апсолутно хероичну. Арапин излази са сабљом пред Индијану Џонса изазивајући га на двобој, а овај онако ноншалантно и мрзовољно вади пиштољ иза паса и уцмека га као пса. Када сам филм први пут гледао са оцем и братом у биоскопу „Козара“ – тада једном од највиђенијих у Београду – сећам се да се цела публика насмејала овој сцени, ваљда јој је био симпатичан нехај с којим се Индијана Џонс једним потезом решио „смарача“. Али мени се то није допало, јер ми се чинило да је Арапин тиме што је показао храброст и спремност за борбу заслужио поштовање и да је Индијана Џонс, ако је заиста херој, морао на то да одговори истом таквом спремношћу, а не да тек тако потегне пиштољ и грубом пречицом дође до победе, без да је одмерио снаге са противником. Мени је Арапина тада било жао, а у ваљаност Индијане Џонса као филмског хероја сам посумњао.
Касније, након свега што смо ми Срби претрпели од Запада током деведесетих, а већ упознат са десетерачким стихом „Латини су старе варалице“, схватио сам да је и Индијана Џонс у сцени са Арапином поступио као типичан Латин (Западњак) – покварено, подло, нејуначки – и да је то идентичан однос који према нама Србима од почетка деведесетих до данас примењује цео Латинлук (Запад), са свим својим балканским сателитима из окружења. Ми хоћемо поштену борбу (ако већ имамо проблем међу собом), лицем у лице, а они се служе са безброј трикова, лажи, манипулација. Нама је до чојства и јунаштва па ко победи, а њима само до победе, на било који начин, макар прибегли најгорем нитковлуку и бешчашћу.
Наслов и опрема: Стање ствари