Не можемо служити светском савезу цркавâ и Једној Цркви; не можемо бити послушни ђавовођеном Вучићу и Николају Жичком; не можемо се жртвовати сатанском Рио Тинту и распетоме Косову и Метохији
Павле Ботић (Извор: Архив Војводине)
„Не варајте се, Бог се не да обмањивати,
јер што човјек посије оно ће и пожњети.ˮ
(Гал. 6, 7)
Оваплоћени Богочовек Исус Христос никада себе није назвао теологом, већ Почетком, Путем, Истином, Животом, Васкрсењем, Пастиром Добрим, Сином Оца Небеског… Отуда науку спасења Безгрешни Спаситељ и није назвао теологијом, већ благовешћу. А Блага Вест јесте јављање Сина Божијег и Господа Исуса Христа у телу, и Његово Страдање, Васкрсење и Васнесење. Блага Вест, само Еванђеље Господа Христа, то је Наука, то је Учење, то су сви универзитети; ту је све, сва мудрост неба, сва мудрост Анђелâ![1] Богочовек Христос јесте Оваплоћена Благовест за род људски, јер је својим Васкрсењем разорио ђавољу државу смрти.
Да би и богообразни човек свезан грехом и смрћу постао богоподобни причасник бесмртности у Царству Небеском, Господ Христос је Својом Свештеном Крвљу основао Цркву, запечативши је Духом Светим, који је Учитељ и Душа Цркве. Само у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој човек се Светим тајнама и Светим врлинама исцељује од греха и смрти.
Првосвештеници старозаветног Израиља, фарисеји, даноноћно су се упињали како би Безгрешном Господу Христу приписали дела греховна. Јер, властољубивим и среброљубивим Кајафама треба само црква царства земаљског, црква без Исуса Христа, црква која у име апстрактног израиљског бога верским старешинама јудејским омогућује и власт над народом и синекуре! Зато су у безумљу своме фарисеји убијали и свете пророке Христовог Оваплоћења и Васкрсења, и зато су Сина Божијег, Господа Христа на крсту разапели! А Богочовек Христос назвао је јудејске првосвештенике синовима оца лажи (Јн. 8, 44), који испуњују заповести кнеза овога света, ђавола. Уосталом, између света који у злу лежи (Јн. 5, 19) и Благовести Христове и не може бити компромиса.
II
Римокатоличка црква је први прејемственик фарисејске цркве царства земаљског. Проповедајући Царство Небеско, првосвештеници римокатоличке цркве присвајали су огњем и мачем за себе царство земаљско. Кривотворећи Никео-цариградски Символ вере, они су на првом месту кривотворили својство Богооткривености свештених догмата Цркве Христове. Коначно, „непогрешнаˮ римокатоличка теологија тумачећи осамнаести стих шеснаесте главе Светога Јеванђеља по Матеју[2] у духу аријанизма, институционализовала је зловерје које првоврховног апостола Петра рукополаже у чин оснивача Христове Цркве[3]! Ако „непогрешивˮ папа представља прејемственика апостола Петра и Христовог заменика на земљи, онда нам у папоцезаристичком царству земаљском Богочовек Христос и Благовест науке Христове и нису неопходни! Ватиканским идолопоклоничким догматом о непогрешивости папе догматизована је на европском тлу староизраиљска црква без Христа!
Насупрот римокатоличкој клерикалној цркви царства земаљског, Богооткривени, Неизменљиви, Општеобавезујући и Црквени Догмати благовесте да је темељ Цркве Богочовек, а не апостол Петар, или ма који човек, или сви људи скупа, зато што само Он може победити – и победио је – смрт и све силе пакла; да је Црква сазидана на човеку, која је то смрт не би надвладала, и који је то ђаво не би победио?[4] Црква Христова на земљи не изображава царство земаљско, већ Безгрешно Царство Небеско. Заиста, само се кроз Новозаветну Цркву откривају тајна и циљ човековог временог постојања.
III
По Духовданим речима Равноапостолног Николаја српског Православље у Срба се не да замислити без манастирског подвига, јер монаштво вековима траје као највиша духовноисторијска стварност српска.[5] Јер, сам Господ Христос је изгонио раскош, заводио пост; изгонио грамзивост, заводио сиромаштвољубље; изгонио неумереност, заводио здравоумље; изгонио гњев, заводио кротост; изгонио завист, заводио дружељубље; одвраћао од пута широког и изводио на пут тесан, мучан и тежак.[6] Насупрот томе, напредна интелигенција српска професионално и духовно формирана у пећи европског универзитетског Вавилона, злодуховно је одвраћала заветни српски народ од манастирског аскетског духа, од Христове Цркве и од Царства Небеског, приводећи душу народну царству земаљском и могућностима овога света[7]. Олењен на слободи као на летњој пригревици србски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу.[8] Под окултном агресијом своје христогонитељне интелигенције многострадални и непокајани српски народ се препустио сопственој дехристијанизацији и посветовњачењу.
Крајем двадесетог и почетком двадесет и првог столећа процесу унутрашње секуларизације[9] Српске Православне Цркве посебан печат дала је српска теолошка интелигенција. Понајвише заквашена фарисејским квасцем атинског теолошког факултета, она је доситејевски поверовала у грађанско (антимонашко, антиподвижничко) православље, у мисију професионалне цркве царства земаљског и у своју непогрешност. Српски теолози сведоче телесну (сепаратну) веру самооткривења, која није дело Духа Светога и која није плод подвига човековог живота по свим јеванђелским заповестима.
За реализацију вишевековног пројекта разоваплоћења Српске Православне Цркве било је нужно да српски теологизовани првосвештеници напасају сами себе (Јез. 34, 2)[10] и да под дипломатским притиском старешинâ западних јеретичких цркавâ и тајне политике глобалне закулисе коначно врате Царству Небеском Спаситеља Христа, Оснивача Цркве, замењујући Га најпре Светим апостолом Петром, а затим и „светимˮ архијерејским синодом и „светимˮ архијерејским сабором! Овакав папски процес разоваплоћења Цркве Тајновиди Свети Николај Жички и Охридски прорекао је пре осамдесет година, заточен у нацистичком концентрационом логору Дахау:
„У току времена он (западни првосвештеник, прим. П. Б.) као да је рекао Христу: морамо знати ко је први у Царству Твоме. На питање које су ти поставили синови Заведејеви Ти ниси правилно одговорио. Рекао си како тобож ко хоће да буде први, нека буде слуга свима и као да је Син Человјечески дошао, не да Њему служе, него да Он служи, – и најзад, да би заблуда била већа – опрао си прљаве ноге рибарима. Историја је доказала да си погрешио. Народи су стока глупа. Та стока пре свега тражи вођу и главара, тражи првога изнад свију, тражи непогрешнога. То је основно и главно у сваком друштву и у сваком народу. Ти то ниси могао знати, јер си мало живео у овом свету, млад си умро и ниси студирао психологију маса. Међутим, ми првосвештеници учили смо велике школе, путовали смо много по свету и живели два пута дуже од тебе. Зато ред је да Ти оставиш нама да према своме огромном искуству решимо ово питање. Ти буди Бог на небу, а ми Бог на земљи; Ти непогрешан на Небу, а ми непогрешни на земљи. Видећеш Ти на крају крајева, да је овај наш практични програм несравњено бољи од Твога идеалистичког и младићског програма. Послушај Ти нас старце, који се ево хиљаду година с Твојим именом рвемо, као и са овим поганим светом. Да си слушао старце, Ти не би ни био распет на крсту…ˮ[11]
Да би засведочио домострој самоспасења као централни догмат цркве царства земаљског, сваки првосвештеник се мора јудејски саблазнити о Безгрешност Оваплоћеног, Страдалог, Васкрслог и Вазнесеног Богочовека Христа! Тако се и у парохијским храмовима у Србији неретко чује човекобожна проповед о епископима као „христосимаˮ на земљи. А свако јеванђелско расуђивање о епископима као о људима који нису слободни од прародитељског и личног греха, српски првосвештеници упорно тумаче као напад на цркву!
IV
Ђаво се увек труди да и правоверне хришћане наведе не у отворено неверовање, већ у изопачену веру[12].
Црква није само Тело Христово (Кол. 1, 24), Црква је и Дело Христово. Отуда Цркви није задатак да влада, него да служи.[13] Али, сам Господ упозорава нас да раздељено царство пропада (Мт. 12, 25) и да не можемо служити два господара супротног настројења, јер ћемо једнога непослушањем мрзети, а другог послушањем љубити (Мт. 6, 24)!
Речју, не можемо служити светском савезу цркавâ и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви; не можемо бити духовна деца јеретика папе и духовна деца Равноапостолног Светог Саве српског; не можемо следовати великом инквизитору Кристоферу Хилу и Светом Мученику Косовском Лазару; не можемо бити послушни ђавовођеном Александру Вучићу и Свеправославном Николају Жичком; не можемо се жртвовати сатанском Рио Тинту и распетоме Косову и Метохији…
Без Богочовека Христа не можемо чинити ништа бесмртно (Јов. 15, 5).
Немали допринос разоваплоћењу Српске Православне Цркве дали смо и сви ми непокајани и анатемисани Срби. Посејавши по својим душама адско семе идолопоклонства, адске плодове идолопоклонства и жањемо.
Уистину, кад се један народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао…[14]
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа друга на Благовести (1966)ˮ, Празничне беседе, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 1998, стр. 215.
[2] „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.ˮ (Мт. 16, 18)
[3] Мистику Христових речи из осамнаестога стиха шеснаесте главе Светога Јеванђеља по Матеју Преподобни Ава Јустин Ћелијски тумачи Духом Светим, сведочећи да је Света Воља Бога Оца Темељ Цркве Бога Сина: „Петра допуњује Господ: А и Ја теби кажем, Ја знам тебе: ти си Петар = ти си син Јонин, тело и крв. А Ја ћу сазидати Цркву Моју на овоме камену, то јест на Оцу Моме, који једини зна тајну Сина и открива је; на Оцу ћу сазидати Цркву Своју, на Оцу Који је на Небесима…ˮ (Преподобни Јустин Ћелијски: „Новозаветно учење о Црквиˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2007, стр. 187-188)
[4] Преподобни Јустин Ћелијски: „Ко је Исус?ˮ, Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2000, стр. 410.
[5] Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, Сабрана дела, књига пета, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 333-337.
Св. владика Николај и св. авва Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)
[6] Преподобни Јустин Ћелијски: „Црква-Богочовечанско Предањеˮ, Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978, стр. 474.
[7] Вид: Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, стр. 334.
[8] Нав. дело, стр. 346.
[9] Богомудри архимандрит Рафаил Карелин указује:
„Што се, пак, тиче духовне секуларизације, ту се ради о замени духовних вредности земаљским и пролазним вредностима, било да је реч о историјским, културним или њима сличним вредностима. То је у ствари спуштање црквеног живота с духовног на душевни ниво, претварање Цркве као дома Божијег, који људима открива врата Вечности, у једну од земаљских институција која служи земљи. Секуларизација може да се одвија на различитим плановима и различитим нивоима, али је увек у питању продор у Цркву традиције, разних погледа на живот, етике и вредности које су Цркви стране, а које су узете из овог по много чему паганског света. Секуларизација је процес разводњавања и потонућа Цркве у море живота овога света.ˮ (Архимандрит Рафаил Карелин: „Секуларизација Црквеˮ, Хришћанство и модернизам, прев. Божана Х. Стојановић, Манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2013, стр. 255-256)
[10] Свети пророк Језекиљ предсказује пропаст неверних пастирâ:
„Претилину једете и вуном се одијевате, кољете товно, стада не пасете.
Слабијех не кријепите, и болесне не лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима.
И распршаше се немајући пастира, и распршавши се посташе храна свијем звијерима пољским.
Овце моје лутају по свијем горама и по свијем високим хумовима; и по свој земљи распршане су овце моје, и нема никога да пита за њих, никога да их тражи…ˮ
(Јез. 34, 3-6)
[11] Свети Николај Жички и Охридски: Српском народу кроз тамнички прозор, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 911.
[12] Архимандрит Лазар Абашидзе: „Анђелу Лаодикијске црквеˮ, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Зборник радова, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, прев. Зоран Буљугић, Београд, 2008, стр. 205.
[13] Свети Николај Жички и Охридски: Вера образованих људи, Сабрана дела, књига пета, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 177.
[14] Преподобни Јустин Ћелијски: „Основна Истина Православља-Богочовекˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2007, стр. 273.