Падну у зелене загрљаје воде, / и тону, у вечност вира одлазећи, / као срце кад без збогом једном оде, / а хтело је само љубити и тећи
Река Ђетиња у Ужицу (Фото: Зоран Старчевић)
Ноћ се из мрака низ Ђетињу прикрада,
ко некад растанка звона вама двома,
успомене проспеш с моста испод Града,
путева, падова, бурних бродолома,
Падну у зелене загрљаје воде,
и тону, у вечност вира одлазећи,
као срце кад без збогом једном оде,
а хтело је само љубити и тећи.
Потом се од тебе тами осмех отме,
потечеш, сад лакши, низ љубљену реку,
само она чује немо „Ех, животе“,
тече, јер њу само заборави пеку.
12. 8. 2024.