Билатерална дипломатска и трговинска динамика у Србији открива разне нејасноће у политичком односу између Русије и нас
Александар Вучић и Владимир Путин 2021. године (Фото: Sputnik/Михаил Климентьев)
Отклон од руске државе, који систематски спроводи Вучићев режим, јасан је знак слабости и дилетантизма владајуће партије и њених политичких млађих партнера. Са друге стране, упркос бројним издајничким и антиправославним потезима Александра Вучића, Кремљ није битно променио своју позицију подршке према режиму у Београду. Амбасадор Боцан-Харченко, упркос Вучићевом јавном признању o продаји оружја Укро-фашистичком режиму и низу санкција Руској Федерацији, и даље говори о добрим односима и разумевању Руса за српску позицију. Зашто је то тако?
Прва могућа опција политичке позиције Русије је она при којој се више верује Вучићу а мање српској опозицији. Овакав став свакако користи СНС режиму. Иако очигледно добијени налог од Американаца подразумева уништење традиционално добрих односа Руса и Срба („добри односи“ нису важили у периоду постојања СССР-а), у дневној политичкој комбинаторици Вучићу ипак одговара да га Руси подржавају. Знајући да је српски народ у високом (мада не и у превисоком) степену проруски оријентисан, Вучић тако учвршћује власт и поверење већине гласачког тела Србије. Јер, Руси су наши, велики и паметни, и они одлично знају шта је добро за Србију и њену будућност, а то је наравно СНС. Вучић, иако активно ради на дугорочном цепању руско-српске споне, и те како зна да за своје сирове реторичке манипулације користи дневне и краткорочне монаде руске политике. Скорашње позивање на наводне информације ФСБ-а о протестима које су прослеђени српској власти очигледан је пример ове тактике.
Путинов помоћник Николај Патрушев: Запад покушао да замени српску власт америчким марионетама
Оно чему се просечан Србин до скора највише надао је велика руска помоћ која ће уследити после победа над НАТО-ом и јеврејским лобијима Америке, Европе и Израела. Наш просечни становник се надао да ће овај пут успети да избегне свој историјски задатак, да неће поново и узалуд ратовати, чак и по цену занемаривања руских и својих основних интереса. Горак укус Јељциновог препуштања Србије западној немани из деведесетих је још увек присутан код старијих генерација и – ма колико Путин и Захарова својом отворено просрпском реториком то покушавали да промене – неповерење, а и наслеђена титоистичка русофобија, макар и на висцералном нивоу, још увек су присутни код немалог дела грађанства. Са друге стране, руска пракса немешања у послове других држава је став који не одговара Србима. Док домаћи либерали, криминалци разних врста и џендеристи добијају од запада велике своте новца на годишњем нивоу, руска подршка углавном се заснивала на разним пословним али углавном неоствареним понудама, доскорашњем поклањању старијих војних технологија и гостовањима распеваних Козака у Сава центру. Теза да ће Руси једног дана доћи и брзо нас регенерисати је наивна. Она истовремено није и немогућа, али би за њено остварење био потребан отворен захтев за политичку, војну и економску помоћ од стране председника државе, што је и урадио председник Сирије Башар ел-Асад. Вучић то свакако неће урадити, а и када би можда и хтео, то би био почетак брзог краја његове, од стране западних сила генерисане, политичке каријере и личног богатства. Авај, уговор са ђаволом је давно потписао а племенита Грета му неће пристићи у помоћ.
Трећа и најпогубнија могућа опција је пуштање Срба низ воду. Веома прагматично руководство из Кремља, после 25 година лутања, испипавања и махом политичке подршке Србији, можда је одлучило да је препусти таласима подивљале историје. Постмилошевићевске политичке гарнитуре често су својим лажним братским загрљајима и суштински прозападном политиком вређали интелигенцију руске политичке врхушке. Срби су годинама гласали у велико броју за СНС и руски посматрачи политичких прилика су могли закључити да су Срби углавном задовољни својом прозападно влашћу и својом фантазмагоричном перспективом уласка у ЕУ. Такође, наш народ и његове елите на разноразним јавним проруским скуповима нису показивали довољну заинтересованост за везаност са Русијом и то је у Москви сигурно примећено. Тренутни изазови пред руском нацијом су огромни и – осим поновне одбране домовине од западне хегемоније – Руси су преузели и бреме главног архитекте новог, али и човечнијег светског поретка. Такође, не сме се заборавити да је у Русији постојала и постоји антисрпска клима међу неким утицајним људима. У ту групу су се могли уврстити скептични Достојевски, осведочени србомрзац Стаљин, арогантни Горбачов и културолошки изолациониста Солжењицин. С друге стране, српска карта „неправедно напуштене жртве“ из деведесетих је можда потрошена. Руси могу имати осећај да једноставно губе време са превртљивим Србима, а један познати револтирани руски новинар нас је недавно означио као „балканске проститутке“. Такође, од минирања подводне инфраструктуре Северног тока, све је у Русији постало другачије: она превасходно посматра Европу као болесно ткиво наслоњено на њене западне границе а политичке вође исте као групице инфантилних лудака. Руска одлука о дугорочном дистанцирању од старог континента доприноси тези о могућој намери одрицања Кремља од Србије. Ова опција би била најгора за Србе пошто свако – са минимумом политичке интелигенције – зна да српска држава у оваквој међународној констелацији не може опстати без подршке Русије.
Четврта опција је најмање присутна у колективној свести али је као концепт најзаводљивија: Вучић, спроводећи налоге својих западних контролора, од 2019. активно разара политичко ткиво које везује два народа. Тај приступ се додатно појачао последњих година са отвореним критикама руске војне операције у Украјини, нарученим признањем у лондонском часопису Фајненшл тајмс (Financial Times magazine) везаним за продају српског наоружања и муниције украјинском режиму, те личним увредљивим гестовима упућеним председнику Путину. Међутим, Руси су добро схватили игру Запада и намерно не реагују онако како би иначе могли. Упркос издаји и лицемерју из Београда, званична Русија и даље подвлачи своје разумевање за српске проблеме и инсистира на наративу о добрим политичким односима. Ова опција потцртава руску спремност да и даље остану уз српски народ, као и намеру о свеобухватној помоћи Србима после војне и политичке победе над либералном хегемонијом. Она је уједно и најповољнија по нас, пошто комбинује политичку лукавост, истрајност и дугорочну визију о развијању старе споне два источна народа. Какав ће евентуални став Русије бити према Вучићу и српским псеудоелитама после слома Запада, за сада је нејасно.
∞
Без обзира на то да ли ће садашњи компрадорски сој задржати власт или је изгубити, ништа у Србији неће бити исто после јула 2024. године. Корпоративни бандитизам Рио Тинта, тајно мешетарење српских власти и увредљива посета Немца Шолца отрезнили су већину Срба. Ако је наш народ до сада наивно веровао да може заменити своју слободу за привид политичке сигурности, скорашњи велики августовски протест у Београду распршио је те заблуде. Јер, онај ко мисли да може трампити слободу за сигурност, на крају остаје без оба – али са Рио Тинтом.