Тренутно је најопасније то што се наспрам експлоататора и колонијалне управе налази неорганизовани народ, коме је само толико јасно да не сме да дозволи отварање рудника
Највећи акционари Рио Тинта (Извор)
Јавност у Србији има право да зна о компанији RioTinto барем онолико колико се може дознати преко интернета. С обзиром на то да се “наша” власт спрема да добар део Србије и њеног становништва повери у руке овој компанији, требало би да јавност зна и више.
У доњем делу овде подељене интернет странице стоји табела у којој је приказана власничка структура РиоТинта. И ту се лепо може видети – изненађење! – да је највећи акционар Aluminium Corporation of China Ltd. Не BlackRock, или Vanguard, него једно кинеско (државно?) предузеће. Пријатељство између Србије и Кине је изгледа челичније, него што би се на први поглед могло рећи. (Можда је онај лепи возић, који нам је “наш” председник у својим прескупим ципелицама онако лепо и зналачки презентирао – само варалица на удици?)
Иначе је власничка структура предузећа, и власништво капитала, тема о којој наша јавност не зна довољно, што је веома опасна ситуација с обзиром на чињеницу да смо у додиру са страним капиталом, и да капитал жели нешто од нас. Јасно је ваљда свима (барем се надамо) да капитал више жели корист за себе него добробит за нас. И то је сасвим легитимно, али је на нама да то не заборавимо.
Велика предузећа су практично увек акционарска друштва. Велики део њихових акција обично држе неки фондови. Чији је капитал у фондовима, углавном се не може лако сазнати, а фондовима управљају менаџери… И фондови, и појединачна предузећа имају своје скупштине акционара, које одлучују о управним и надзорним одборима, политици и стратегији… и тако у недоглед.
Када се помене нпр. BlackRock (као највећи појединачни инвестициони фонд, али далеко од тога да буде једини), требало би знати да је у питању менаџерска фирма која управља фондовима. Што значи да они нису власници капитала, него да они прикупљају капитал из најразличитијих извора (државе, банке, осигуравајућа друштва, пензиони фондови… па преко фирми до приватних лица – спортиста и уметника, све до занатлија и пензионера, свако може уложити свој новац у неки фонд), и затим га инвестирају тако, да његовим власницима донесе оптималан принос. Али власници крупног капитала улажу у најразличитије класе инвестиција, и имају своје интересе раширене у читавом ланцу производње и потрошње… Појединачне компаније су принуђене да следе логику профита – морају својим власницима да створе добит – али оне настају и нестају, спајају се и деле, у складу са много ширим интересима својих акционара. Јер власници компаније могу исту да одведу у банкрот и распродају (што неретко и раде), уколико је то у складу са њиховом широм инвестиционом политиком, итд.
Ако су наши поштовани читаоци збуњени претходно прочитаним, треба да знају да је све то у стварности још много компликованије. Оно што је битно, јесте да знају да ствари нису онакве, какве им се представљају. То што је извесна компанија регистрована у некој држави, не говори практично ништа о структури њеног власништва, нити о стварним намерама и интересима њених правих власника. Зато када “наш” председник славодобитно говори о томе како доводи у Србију нпр. немачке фирме, то не мора нужно да значи да је у њима немачки капитал, да су власници Немци или држављани Немачке. (Исто као што не значи да је Вучић наш председник зато што је дошао до власти на номинално демократским изборима у нашој земљи.)
Ратко Ристић: Рио Тинто је приватна рударска компанија, Ротшилди доминантни власници од 1880.
Него, да се вратимо на РиоТинто. Највећи, али не и већински власник, јесте кинеска корпорација (о чијој власничкој структури не знамо баш много), као што се види. Али ту су и незаобилазни Блекрок и Вангард, и многи, многи други. А да ли једни исти власници капитала имају свој удео и код Кинеза, и у Блекроку, и инима – нема сврхе ни да се питамо. Али приче како Европа жели српски литијум како би се ослободила зависности од Кинеза очигледно нису истина, јер ће највећи део профита однети управо кинеска фирма.
Елем, РиоТинто, као извођач радова у нечијем интересу, има очигледну намеру (и средства да је спроведе у дело) да у Србији и БиХ врши експлоатацију минерала, какву стварни власници не желе да виде у своме дворишту (које год то двориште заправо било). Лавирања, меандрирања и маневрисања “наших” власти око тога хоће ли, или неће, да ли треба, или не треба копати, има ли мана, и какви су “бенефити” су очигледна лаж. РиоТинто ће овде отварати фирме, ангажовати подизвођаче, плаћати рекламне кампање и лобисте, спонзорисати спортске клубове, финансирати истраживања, пројекте у култури, зидати обданишта и домове здравља… и цркве, ако треба… Коруптивни потенцијал таквих корпорација нипошто не треба потцењивати. Уколико до отварања рудника ипак дође, неће бити никакво чудо ако приходи чланова управних и надзорних одбора, разних комисија и сличних тела буду већи од рудне ренте коју буде касирала држава Србија. И не треба заборављати да је таквим компанијама корупција (која није, као што видимо, нужно противзаконита!) најједноставнији и најјефтинији, али не и једини начин да добију оно што желе. Политичка нестабилност, инсценирани (терористички) напади (ако сте помислили на онога Жујовића, то није наша кривица), буне, преврати… све је у игри.
Сретен Ђорђевић: Рио Тинто нема намеру да оде, Србија зона жртвовања за потребе „зелене агенде“ ЕУ
Тренутно је најопасније то што се наспрам експлоататора и колонијалне управе налази неорганизовани народ, коме је само толико јасно да не сме да дозволи отварање рудника уколико жели да живи. Појавило се више група и организација које покушавају да поведу отпор, али ко је ту стварно добронамеран, а ко су тројански коњи чија је улога да се отпор обесмисли (сетимо се овде Милице АВетнице на једној, и шетњи против насиља на другој страни), за сада је практично немогуће рећи.
Наслов и опрема: Стање ствари