Одавно је нормирана конструкција „ради се о (нечему)“, коју су као преведеницу са немачког (es handelt sich um), односно француског (il s’agit de), старији нормативисти проглашавали нерегуларном и непожељном
Рада Стијовић (Фото: А. Васиљевић)
Читајући старије језичке саветнике наилазимо на немали број поука о неправилном и недопуштеном у језику што савремена норма у највећој мери прихвата као правилно. То код неких читалаца изазива недоумице и они нам пишу тражећи објашњење. Поменућемо неке.
Одавно је прихваћена и нормирана конструкција ради се о (нечему), коју су као преведеницу са немачког (es handelt sich um), односно француског (il s’agit de), старији нормативисти проглашавали нерегуларном и непожељном у књижевном језику.
Некада су били неприхватљиви и спојеви с глаголом делити типа: „Делио је мишљење свога брата“, „Не делимо њихова уверења“, „Нисмо делили њихове заблуде“. Проф. Ж. Станојчић, писац чувене „жуте граматике“, пре више од две деценије показао је да ово није германизам, како се сматрало, него је реч о легитимном проширењу значења глагола делити, што налазимо и код наших најбољих писаца.
Савремени нормативисти сматрају да некада често критиковане глаголске конструкције чуди ме, радује ме, успело му је нису прост превод са немачког (es wundert mich, es freut mich, es ist ihm gelungen), већ су настале и као резултат унутрашњих структурних језичких тежњи. И поред тога, препоручују се конструкције чудим се, радујем се, успео је, које су, ипак, више у духу српског језика.
Изглед текста у штампаном издању Политике
Врло су актуелне и живе расправе између стручњака и „обичног“ света о томе да ли се у свакодневном говору мора правити разлика између правца и смера. За математичара или физичара правац чине два супротна смера или, како нам је то један читалац рекао, „смер је половина правца“. Остали пак сматрају да се у свакодневном говору не морају придржавати ове терминолошке разлике. Као одговор на ово, може да нам послужи савет проф. Клајна: „Правац и смер не могу се у обичном говору тако оштро разграничити као што се то чини у геометрији, па ипак, добро је знати да човек који ми долази у сусрет, идући по истом тротоару као и ја, не иде у супротном правцу него у супротном смеру од мене“.
Једна од најупорнијих заблуда тиче се употребе придева задњи у значењу ‘последњи’. И данас је и међу врло образованим људима укорењено мишљење да је дозвољена само просторна употреба овог придева, у значењу ‘који се налази позади’ (супротно од предњи) и да се не може рећи, нпр.: „Нека из реда изађу први и задњи ученик“, већ мора „први и последњи“. Ту заблуду је оповргао проф. М. Стевановић још педесетих година прошлог века показавши да значење ‘последњи’ природно проистиче из просторног значења придева задњи и да су га у том значењу употребљавали готово сви најбољи српски писци.
Отклонимо, на крају, још једну заблуду, а то је да нису препоручљиве конструкције типа: „Човек што смо га јуче срели није човек кога се треба плашити“ или „Наша земља, која је страдала у два светска рата, изложена је великом притиску и оних сила што су јој некада биле савезнице“. Нема никаквог разлога не употребљавати, поред односне заменице који/која/које, заменицу што с енклитичком личном заменицом (ме, ми; те, ти; га, му; је, јој; нас; вас, вам; их, им). Овај начин изражавања има чак две стилске предности – избегава се понављање заменице који у истој реченици и лакше се решава недоумица око деклинације живих и неживих именица мушког рода (честе неправилне конструкције типа: „Допао му се филм ко(је)г је гледао“ уместо правилног „Допао му се филм који је гледао“, лако се избегну исказом: „Допао му се филм што га је гледао“). Треба рећи и да ово није стилистички кроатизам, како неки сматрају, а то показују и текстови наших најбољих домаћих аутора.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 8. 6. 2024)