Нека једно ипак остане забележено: међу нашим епископима велики може бити само онај који овакву одлуку о сопственом унапређењу одбије
Извор: Википедија
Додела звања, титула или одликовања је и прилика за преиспитивање – јер свака од тих категорија признања представља један облик вредновања. Њиховом доделом једна институција истиче неко лице као пример, и признаје његову вредност, односно његове заслуге.
Не бисмо се на ту тему ни враћали, али видесмо да на једном од званичних гласила СПЦ – ТВ Храм – наше дојучерашње епископе чашћавају титулама архиепископа и митрополита. Већ смо се освртали на то, пошто је споменуто у званичном саопштењу са последњег заседања Сабора, али смо се ипак надали да нисмо добро разумели гласине које су почеле да се шире још док је Сабор био у заседању. Из једног старог акта који је кружио, па стигао и до нас, може се закључити да идеја није нова, и да су епископи о њој размишљали (маштали?) барем од 2006. године. Списак потенцијално унапређених, који је кружио за време Сабора, уместо да се скрати, у најновијим верзијама још се знатно продужио.
Тигањ: Сабор СПЦ као састанчење генерала ЈНА у пост-Брозовом времену
Чини се, из реченог на почетку, да би додела виших титула требало да одражава некакав успех, неки успон на вредносној скали цркве. Остаје нам да се питамо: шта смо то ми, као народ, као државе, као црква, па и наши епископи као појединци, успели? Наш народ је сведен на ниво статистичке грешке у Хрватској, БХ Федерацији, Македонији, практично и на КиМ. Под тешким је притиском у Црној Гори. Република Српска је на озбиљној проби. О Србији, и “нашем” председнику који у њој влада као дахија – све праћен молебанима и добијајући благослове – не вреди ни причати.
А Црква? Која наша епархија је толико напредовала, да би јој требало доделити статус митрополије? Где се то број верника повећао? Да ли је неки наш епископ негде неки народ привео вери и крштењу? Је ли наш народ негде напредовао у моралу и побожном живљењу, или медији (са благословом РРА) имају на њега већи утицај него црква и свештенство? Јесу ли нам богословске школе пуне ђака и студената, који ће сутра моћи да нам буду духовни ослонац? Да ли је иједан садашњи члан Сабора устао у одбрану вере од секуларизма и екуменизма? Да ли је и један једини предузео нешто у одбрану традиционалних вредности, које црква баштини? Таквих питања је много, а одговор је практично увек негативан. Нико ништа. Једино чега смо се нагледали последњих година јесте градња храмова уз помоћ политичара, који располажу јавном имовином, и који средствима из разних буџета, које пунимо сви ми, располажу по својој вољи, односно на своју корист. И наравно, не треба заборавити ни учешће разних “контроверзних бизнисмена” са њиховим новцем из мутних извора, а на које наши епископи нису увек били гадљиви. Да ли смо – и какве то – светиње подигли, на Богу је да пресуди.
Шта онда значе те нове титуле? Признање за успехе? Не.
При томе, Сабор је донео одлуку да сопственим члановима додели веће и лепше титуле, о којима су и они сами (вероватно) гласали. Каква је онда вредност тих самопроглашења? Никаква. Унапређење нешто значи, уколико га додељује виша инстанца. Уколико га неко додељује сам себи, не вреди ништа.
А колико код нас вреди титула архиепископа, можемо видети и из чињенице да смо имали једнога – архиепископа охридског Јована. Човека који се показао прави исповедник вере. И шта смо урадили са њиме, и са читавом Охридском архиепископијом? Издали смо га. Пустили смо нашег архиепископа низ воду, и предали и њега, и његове епископе, и наш верни народ, и читаво наслеђе нашег славног средњег века непокајаним расколницима из Брозове “Македонске цркве”. Напречац, ваљда вољом нашег патријарха, и без иједног гласа протеста – и то баш ових чланова Сабора који се сада управо и ките ничим заслуженим титулама архиепископа и митрополита. O TEMPORA, O MORES!
Александар Живковић: Нове митрополије и титуле архијереја у СПЦ
Мучно је обичном човеку и мислити о свему томе, зато нећемо више о томе говорити. Да је било какве интелектуалне снаге и моралне свести, ова тема не би никада ни стигла на дневни ред Сабора.
Али нека једно ипак остане забележено: међу нашим епископима велики може бити само онај који овакву одлуку о сопственом унапређењу одбије.
Наслов и опрема: Стање ствари