Зашто се хрватски усташа задовољава мучењем и убијањем Јеврејина и Рома, а наставља да се иживљава и над мртвим Србином? Зато што нема идентитетски проблем са Јеврејима и Ромима, а има га са Србима
Извор: Вечерње новости
И људи који нису проучавали немачко убијање Јевреја, као ни хрватско-усташко убијање Јевреја, Срба и Рома у Другом светском рату, лако ће уочити бар једну разлику између једних и других. Најчешће се може чути да је немачко убијање било „индустријско“, док је усташко било „занатско“ или „мануфактурно“. Такав начин исказивања ове разлике, наравно, није промашен, али није ни потпун. Гидеон Грајф, који се бавио управо утврђивањем сличности и разлика између једних и других, рећи ће нешто слично: први начин убијања одговара двадесетом веку, док други више приличи шеснаестом[1].
Грајф је проучавао два логора, два „пакла на земљи“ – немачки логор Аушвиц и хрватски комплекс логора Јасеновац. Разлике које је међу њима утврдио могу се сажети у девет следећих тачака.
- Процес масовног убијања у Аушвицу био је потпуно безличан, док се у Јасеновцу убијање вршило „лично, директно и ручно“, тј. „било је то блиско, интимно и острашћено убиство“.
- Процес убијања у Аушвицу био је стерилнији и чистији, с одређеном удаљеношћу убица од жртава. Усташе су жртве гледали у очи, без растојања. Стога се може рећи да су усташке методе биле дивље и варварске.
- Усташе су уживали и забављали се убијајући, па ипак нису имали психолошких проблема током убијања, нити грижу савести касније. Немачке особености наведене напред омогућиле су Немцима да све то избегну.
- Процес убијања у Јасеновцу био је много варварскији, суровији и примитивнији, док је код Немаца тај процес био „софистициран“.
- Немци су с временом стално модернизовали и усавршавали процес убијања, док је код усташа процес био примитиван од почетка до краја.
- Живот логораша у Јасеновцу био је далеко хаотичнији и неизвеснији него у Аушвицу. Наиме, седамдесет пет до деведесет одсто логораша доведених у Аушвиц било је убијено у року од четири сата, док је пет до петнаест одсто био одабрано за робове, који су били третирани у складу са одређеним правилима.
- Аушвиц није на почетку био одређен као логор смрти (иако је било умирања и убијања од почетка), док је Јасеновац био место смрти од првог дана, за шта није била потребна никаква званична одлука о коначном решењу.
- Немци и усташе разликовали су се и у политици тајности. Немци су, наиме, до краја сакривали од жртава шта их чека, док су усташе убијале „под отвореним небом“. Ипак, и једни и други настојали су да те злочине сакрију од спољног света.
- У јасеновачком систему постојали су логори само за жене и децу. Немци нису имали логоре посебно за децу. У њиховим логорима били су и жене и деца, само су држани одвојено. Логори за децу били су врхунац усташких злодела.
Грајф признаје да су Павелић и усташе, и поред прихватања нацистичких захтева, били првенствено усмерени на истребљивање српског становништва. Међутим, опредељење да се упоређују два (система) логора, Јасеновац и Аушвиц, склонило је од погледа постојање и неких других разлика. Те разлике лакше долазе у видно поље кад се поглед усмери ван Јасеновца, ван логора као концентрационих места за убијање, кад се узму подаци из села и заселака НДХ. У тим малим местима, наиме, виде се неке крупне разлике у поступању усташа према Јеврејима и Ромима на једној страни, и према Србима, на другој. Ево неколико најкрупнијих разлика.
- У политичкој кампањи путем штампе и у говорима високих представника усташке власти током првих месеци НДХ – Будака, Артуковића, Лорковића, Жанића, Пука, Гутића и других – најгромогласније се истичу истребљивачке намере према Србима; кад се говори о Јеврејима, истиче се брзина решавања тог питања (што не значи да је то питање заиста било брзо решено).
- Познате су бројне усташке песме у којима се помињу Срби, али не и Роми и Јевреји.
- Упадљиво су чешћа хвалисања усташа бројем убијених Срба него бројем убијених Јевреја и Рома.
- Одсецање ушију и носа са копањем очију доживљавали су само Срби. Треба додати да је то сакаћење погађало само одрасле мушкарце, не жене и децу. Ни у јасеновачком систему концентрационих логора та мера се није примењивала ни према којој од категорија логораша.
- Мучени су и Јевреји и Роми, разуме се, али се после усмрћења сваки даљи поступак (осим покапања) обустављао. Мртви Срби су, међутим, били предметом даљег третмана. И мртви Срби извргавани су порузи.
- Свирепост у поступању према Србима не може се упоредити ни са којом другом групом.
Три последње наведене разлике захтевају да се каже нешто више. Оставићемо по страни комплекс логора Јасеновац и погледати мучења Срба ван тог комплекса, у селима и засеоцима широм НДХ.
У не малом броју случајева мучење, у виду тешког премлаћивања, било је рационално-сврсисходно: њиме се настојало – и постизало – физичко слабљење људи како би се лакше и сигурније везали и допремили до коначног одредишта-губилишта (реке, природне или ископане јаме, куће или цркве за убијање и/или спаљивање). Иако је усташама било јасно шта је стварна сврха премлаћивања (како саопштава усташа Стојан Рагуж на саслушању у Мостару после рата), то не значи да је то била једина мотивација мучитеља, као што не значи ни то да уз тешко премлаћивање није додаван још понеки – несврсисходан, нерационалан – начин мучења. Дакле, премлаћивање јесте повећавало ефикасност у послу убијања Срба, иако није увек било мотивисано искључиво ефикасношћу.
Забележени су бројни примери мучења чији примарни смисао такође није био у наношењу бола, него у нагрђивању Срба. Најчешће наилазимо на интервенције на лицу: одсецање носа и ушију, уз копање очију. Код православних свештеника најчешћи су чупање браде и бркова, понекад спаљивање (спаљивање бркова забележено је и код сељака). Нагрдити, наружити, односно унаказити или обезличити Србе може се схватити као посебан начин дехуманизације (потирање лика), осим што садржи очигледно понижавање.
У категорију нагрђивања можемо укључити и она мучења која се изводе на телу још живих људи. Ови примери су и бројни и разноврсни, а навешћемо само неколико, с тим да јауци и крици овако мучених такође спадају у нагрђивања (у неким крајевима Лике за онога који плаче каже се: криви се).
Zemaljska komisija Hrvatske: Zločini u logoru Jasenovac (1946)
Забијање клинаца под нокте можда је копирање трећег мучења Малог Радојице из епске народне песме, али налазимо и многе примере који су иновације. Засецање рана са сипањем соли, као и дерање коже живом човеку – са или без сољења – није било толико често, као ни одсецање руку или ногу, али се јесте дешавало. Било је Срба који су убијани па печени на ражњу, али је било и оних који су на ражањ стављани живи – и печени. Неконтролисана мрцварења ножем је, како изгледа, доживео већи број Срба. Дмитру М. са Кордуна везали су опеку за мошнице и терали га да скаче са стола. Одсецање уда и стављање у уста није било усамљен случај, али стављање одсеченог синовљевог уда оцу у уста, уз истовремено стављање очевог сину, по свој прилици је уникат. Наведимо и овај пример. Јову Драгића, сеоског кнеза из Бијеле код Коњица, усташе су одвеле на Иван седло испод Брадине, одсекли му руку и тукли га том руком[2]. Јово је јаукао и молио а усташе су му, церекајући се, одговарале: „Шта кукаш, бије те твоја рука!“
Мучења жена (посебно трудница) и деце нарочито су монструозна. Можемо и да прескочимо многобројна силовања млађих жена, девојака и малолетних девојчица, групна или индивидуална, обавезно пре клања или убијања на неки други начин. А трудна жена као да је својим стањем инструисала крволока да јој разреже стомак живој и извади дете из ње, и да потом заклано дете врати назад. Или да се у стомак стави жива мачка. Леш Милеве Медан из Пребиловаца ископан је са распореним стомаком и са дететом умотаним у крпе и враћеним у стомак. Кастрирани су одрасли мушкарци, али су кастрирани и живи дечаци. Налажена су и одојчад жива испечена у пећима.
Могли бисмо наставити даље са набрајањем различитих начина мучења и масакрирања пре самог усмрћивања. Ругање или изругивање Србима у сваком од тих примера јасно је видљиво. Али ругање или изругивање нипошто није престајало убијањем. Оно се настављало, надовезивало новим изругивањем, опет у различитим облицима. То што ћемо сада само делом побројати трпели су само мртви Срби: закопавање убијених на сметлиштима и ђубриштима, остављање мртвих да их развлаче животиње, стављање натписа на лешеве, бацање мртвих у речне воде, стављање подругљивих натписа на мртва тела која плове Савом, бацање убијених у крашке јаме у које се у каснијем времену бацају животињске цркотине, аранжирање кола од парова мртве српске одојчади…
Листа начина ругања Србима овде се не завршава. Усташе су терале Србе на понижавајућа понашања: да рукама чисте прашину по улици, да се боре међусобно као гладијатори, да певају четничке песме док их спроводе или док усташе једу, да девојке голе играју коло око побијене родбине и комшија, да мушкарци пасу траву са уздама и звоном о врату, да носе усташе на себи, да просипају садржај кибле па да то онда чисте својом мантијом (православни свештеници)… У Мркоњићграду су вршили нужду у православној цркви да би је потом запалили.
Све у свему, смисао ових поступака лежи у ругању, у изругивању Србима као једном од облика понижавања. Ти поступци немају никакву везу са ефикасношћу посла који су узели да обављају – да убијају Србе и тако чисте земљу Хрвата. Њихова ирационалност је очигледна. Зашто то раде, откуд потреба да се чак и мртвим Србима ругају?
Показујући разлике у процесу убијања у Аушвицу и Јасеновцу Гидеон Грајф каже да су те разлике настале због „порекла и менталитета злочинаца и њихове психологије“. На психологију као место бар дела одговора указују и бројни примери ирационалности у мучењу Срба. Међутим, ако већ долазимо до психологије, и ако знамо да се овде ради о особеностима колективног злочина, онда нас наведене особености у поступању хрватских усташа према Србима воде до једне тачке која стоји у пресеку колективног и психологије. Та тачка зове се идентитет.
Разлике у поступању Хрвата-усташа према Србима и према Јеврејима и Ромима веома су речите. Зашто се хрватски усташа задовољава мучењем и убијањем Јеврејина и Рома, а наставља да се иживљава и над мртвим Србином? Зато што нема никакав идентитетски проблем са Јеврејима и Ромима, а има га са Србима. Наиме, најкрволочније усташе потичу од Срба покатоличених и затим кроатизованих у једној или две генерације раније. Говоримо о конвертитству. Иако је ова тачка далеко од једноставне, овде ћемо рећи само то да хрватским усташама није довољно да убију Србе, они морају да убију српство – да га исмеју, понизе, извргну руглу, сасвим избришу из земаљских трагова. Зато хрватски усташa убијањем српског мушкарца, жене или детета ниje завршиo посао, јер трагови српства још постоје у њeму самoм. Зато се мора наставити даље.
[1] Сви наводи и мишљења овог аутора дати су из рада: Грајф, Г., Јасеновац, логор и његово историјско и морално значење, Напредак, 2022, Вол. 3, број 2, стр. 11.
[2] С. Јаковљевић, Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941-1945, стр. 109-110.