Доносимо трећи део повести Драгана Петровића о цару Јовијану и његовом времену
Портрет цара Јовијана у Виминацијуму (Извор: Википедија)
Шта ћеш ти ту, Илија?
„И изишавши Исус иђаше од храма, и приступише му ученици његови да му покажу грађевине храма. А Исус им рече: Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути. А када сеђаше на гори Маслинској приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кадa ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?“
Јеванђеље по Матеју 24, 1-3.
† † †
- А ондје уђе у једну пећину и заноћи у њој; и гле, ријеч Господња дође му говорећи: шта ћеш ти ту, Илија?
- А он рече: ревновах веома за Господа Бога над војскама; јер синови Израиљеви оставише завјет твој, твоје олтаре развалише, и пророке твоје побише мачем; а ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму.
- А он рече: изиди и стани на гори пред Господом. И гле, Господ пролажеше, а пред Господом велик и јак вјетар, који брда разваљиваше и стијене разламаше; али Господ не бјеше у вјетру; а иза вјетра дође трус; али Господ не бјеше у трусу;
- А иза труса дође огањ; али Господ не бјеше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак.
- А кад то чу Илија, заклони лице своје плаштем и изашав стаде на вратима од пећине. И гле, дође му глас говорећи: шта ћеш ти ту Илија?
- А он рече: ревновах веома за Господа Бога над војскама; јер синови Израиљеви оставише завјет твој, твоје олтаре разалише, и пророке твоје побише мачем; а ја остах сам, па траже моју душу да ми је узму.
- Тада му рече Господ: иди врати се својим путем у пустињу Дамаштанску, и кад дођеш помажи Азаила за цара на Сиријом.
- А Јуја сина Нимсијна помажи за цара над Израиљем, а Јелисија сина Сафатова из Авел-Меола помажи за пророка мјесто себе.
Прва Књига о Царевима, гл. 19
У познатом писму Заједници Јевреја на грчком, (362-363. године) цар Јулијан наговештава почетак обнове Јерусалима и намеру да заустави плаћање пореза Јеврејској патријаршији у Палестини, с тим што је већ ослободио Јевреје плаћања пореза Римској царевини.
Амијан Марцелин такође, пише о жељи цара Јулијана Апостате да обнови некадашњи храм у Јерусалиму[1], срушен 70. године од стране римског цара Тита, током прве побуне Јевреја. Тада је већим делом срушено и утврђење које се наслањало на брдо Морија на коме се налазио Соломонов храм. Зидање храма је поверио Алипију из Антиохије који је раније био пропрефект Британије.
Заробљени Јевреји, детаљ са Титове капије у спомен гушења побуне у Јудеји (Извор)
У житију св. Кирила Јерусалимског делимично су описани догађаји везани за брдо Морија из 363 године. По смрти цара Констанција, по повратку из заточеништва св. Кирил се вратио на своју катедру у Јерусалим. У то време цар Јулијан дозвољава Јеврејима да почну обнову јерусалимског храма на брду Морија, порушеног приликом опсаде и освајања Јерусалима од стране римске војске. Храм је почео да се зида народним данком који је даван цару. Гледајући зидање грађевине, свети Кирил пророчки говори Христове речи: „Ни камен на камену неће остати!“ (Лк. 21, 6)
Цареву одлуку о почетку обнове храма Јевреји су брзо пренели својим сународницима расејаним по свету, тако да је почетак градње обележио долазак великог броја Јевреја из расејања. Са собом су понели новац, а постоји предање и да су лопате, корпе и други алат правили од сребра.[2]
Јулијан наређује да се набави сав потребни материјал за градњу: дрво, камен, печена цигла, глина, креч.[3] Доводе се највештије занатлије, земљиште се чисти, чак и жене помажу у ношењу земље, а многе од њих продају и свој накит да би се обезбедио новац. О зидању храма постоје оскудни подаци и у јеврејским изворима. Спомиње се најава изградње храма, долазак Јевреја из расејања и прикупљање злата и сребра ради зидања храма.[4]
У истом периоду од стране Јевреја се руше цркве у Дамаску, Ашкелону, Гази, Бејруту у Александрији.[5]
Пагани, иако нетрпељиви према Јеврејима, придружују се радовима како би се зидањем храма потврдила неистинитост Христових речи.[6] Тако је и само зидање било отворени рат против распетог Христа. Али, у рату против Бога нико никад не може победити. Најпре су били уклоњени остаци старог храма. И тако, рушећи камене блокове и остатке зидова, испуњавали су Христове пророчке речи да „овде неће остати ни камен на камену који се неће разметнути.“ (Мт. 24, 3)
Затим је почела обнова храма. Током целог дана извођени су радови, али следећег дана ујутро радници су затицали све порушено, али не људском руком. Делови зидова, који су чинили темељ будуће грађевине, били су избачени из земље и разбацани по површини. Тако је зидање настављено следећа два месеца, али без резултата. У својој немоћи, Јевреји се обраћају извођачима радова: „Спалите гробнице у којима леже хришћани, и тада ће зграда коју подижете бити јака“. Почели су са спаљивањем гробница у којима су била тела светог пророка Јелисеја и светог пророка Јована Крститеља, али ватра није имала никакву силу над моштима ових светитеља, што је представљало велико чудо за оне који су кренули у рат против Бога и његових светих.[7]
Претпоставља се да тела ових светих нису случајно сахрањена заједно и на једном месту. Бог је светог пророка Јелисеја одредио за наследника Илији, што је у Светом Писму назначено речима „почину дух Илијин на Јелисеју“! (4. Цар. 2, 1-15) А за св. Јована Крститеља, последњег од пророка, Свето Писмо каже да је дошао у „духу и сили Илијиној“. (Лк. 1, 17) На основу овога намеће се закључак да су се тела светитеља налазила у Јерусалиму, близу места где се налазио јерусалимски храм.
У делу Историја патријарaха Коптске цркве у Александрији описани су догађаји током покушаја обнове храма у Јерусалиму. Ту се, такође, говори о покушају спаљивања моштију светог Јована Крститеља и пророка Јелисеја. Ватра је непрекидно горела данима, али тела светих осташе нетакнута. Гледајући скрнављење гробнице светих, хришћани оду до гувернера града Јерусалима и понуде му новац, да им он заузврат да тела двојице светитеља, што је и учињено. Потом верни односе тела до св. Атанасија Великог, патријарха Александријског, који са великом радошћу дочекује мошти, као да су светитељи живи стигли и да стоје пред њим. Тела светих св. Атанасије склања на посебно место обећавајући да ће на њиховим моштима подићи цркву.[8]
Велика знамења, која су се догодила приликом покушаја обнове јерусалимског храма, забележена су и код других хришћанских историчара, као и код пагана. У Римској историји, Амијан Марцелин наводи да су ватрене лопте почеле да се појављују код темeља грађевине ометајући раднике, тако да су неки од њих изгорели.[9]
Драган Петровић: О једном Београђанину – цару Јовијану и његовом времену
Сократ Схоластик такође, говори да је током једне ноћи дошло до изненадног земљотреса који је померио камење старог темеља, и до рушења објеката у близини градилишта. Све ово је изазвало велики страх међу Јеврејима, који су у великом броју дошли у Јерусалим. Када се окупило велико мноштво на месту ранијег храма, изненада се огањ са неба спустио уништавајући сав алат и направе за изградњу храма. Аутор каже да су Јевреји, видевши све ово, тада невољно исповедили Христа као Бога, остајући и даље тврдоврати и окамењена срца.[10]
Созомен описује земљотрес који је избацио камење ранијег темеља храма, тако да је велики број радника био повређен. Он каже да су зграде у близини градилишта, у које су се радници склонили, биле порушене, што је изазвало погибију и рањавање многих.[11] У науци је познато да су се на територији Свете Земље 363. године десила два разорна земљотреса у периоду од два дана, 18. и 19. маја.[12]
Тада је Господ и својим трећим знамењем опоменуо непокајану децу распећа. Свети Григорије Богослов каже да се тада на небу појавио знак кога су безбожници презирали, а то је био знак Христове победе над непомјаником. На небу се појавио Часни Крст кога је окруживала светлост.[13]
Знамење Часног Крста на небу и на одећи градитеља испунило је страхом оне чији су очеви разапели Сина Божијег, каже Теодорит.[14]
Док су трајали покушаји обнове Храма на брду Морија (у преводу брдо Страха Божијег), у Персији започиње рат који ће поново пројавити Силу Божију. Пре почетка пролећа римска војска добија царску наредбу да пређе Еуфрат. Након преласка римске јединице расуте по различитим местима чекају царев покрет.
Цар Сапор сазнаје о наступању римске војске и шаље уходе да би сазнао о величини Јулијанове армије. Уходе га извештавају да се што пре повуче да не би дошао у ситуацију да буде опкољен: „То није само војска Цезарева, већ свих нација које су помешане у логору, људи силници и дивљи, обучени у гнев и умотани у љутину. Шта је мир, они то не знају. Има их преко 500.000 и придружили су им се они са праћкама из различитих земаља.“
Персијски цар у страху напушта Јерменију а Јулијан наређује војсци да прогони Сапора. Јовијан покушава да га смири говорећи му да је боље да обезбеди нове границе у Јерменији него да јури остарелог човека у ратовима који може вешто да се сакрије у својој земљи. Јулијан прихвата савете.[15]
Цар Јовијан
Поред тога што је био посвећен окултизму, тражећи у њему одговоре за тренутни поход у Персију, Јулијан је прихватио учење Питагоре и Платона о „пресељењу душе“. Сматрао је да је он Александар Македонски у другом телу и да ће током рата у Персији превазићи самог Алескандра.[16]
У својим историјским записима Марцелин, Зосима и Либаниус хронолошки описују пут римске војске која прати ток реке Еуфрат. У првим данима рата Римљани освајају већи број утврђења и градова. Негде је отпор присутан, негде не. Долазе до великог плена, како у људству, тако и у материјалним добрима – злато, сребро, наоружање, храна. Током наступања војска не наилази на већи отпор персијске војске ван утврђених градова. Спорадични напади Персијанца на претходницу, зачеље или комору Римљана завршавају се повлачењем персијске војске која је, за разлику од римске, навикла да се бори са одстојања. Код Јулијана је све присутнија жеља да дође до коначног сукоба између Римљана и Персијанаца. Персијанци изливањем река и канала за наводњавање, и плављењем подручја куда се освајач креће, привремено ометају наступање војске.[17]
Јовијан моли Јулијана за милост према заробљеницима позивајући се на будућа времена и да ће он бити упамћен по својој милости. Јулијан још једном прихвата Јовијанов савет и забрањује узимање драгоцености од заробљеника, раздвајање родитеља од деце, као и обешчаћавање жена.[18] Јовијан упозорава цара о опасности од Персијанаца, који са великим снагама крећу ка границама царства да би пресекли снабдевање Римске војске. Упозорава га да обрати пажњу на своје војнике да не би пропали од глади и од непријатељског мача.[19] Потискујући страх од надолазеће персијске војске и испуњен жељом за освајачким успехом, упркос упозорењима војних заповедника, Јулијан наређује војсци да крене ка унутрашњости Персије. Изгледа да су га на то навеле и персијски дезертери, уходе, које су се наводно предали римској војсци, а који су касније под мукама признали да су преварили Римљане. Да би убрзао кретање, преварени Јулијан наређује да се спале бродови који су носили храну и рањенике на реци Тигар. Ускоро схвата грешку, али већ је било касно.[20]
Забринут за своје војнике, Јовијан проводи време у посту и молитви. Док се током једне ноћи молио на вратимо шатора, заспао је и у сну му се јавио свети Меркурије. Он га теши да не тугује за Јулијаном који се одрекао свога Творца и своје обожавање усмерио ка демонима. Саопштава да је Отпаднику победа одузета. Јовијан му одговара да не пати због њега већ због сународника који ће настрадати у туђој земљи пратећи лажног пастира. Свети Меркурије му одговара: „Није твоје да бринеш око тога, остави то у руке Господње, и усмери своје срце према ономе због чега сам дошао.“ Називајући га Божијим човеком, свети Меркурије му говори да ће град Нисибис бити предат Персијанцима ради спашавања живота војника и да се више не брине о исходу рата јер се он ускоро завршава смрћу Јулијана.[21]
Поред јављања светог великомученика Меркурија, који обавештава Јовијана о скорој смрти цара Јулијана, познати су и други светитељи Цркве који су такође наговестили скору смрт Јулијана Одступника. Свети Јулијан Пустињак из Месопотамије и свети Дидим Слепи из Александрије.
Марселин, Зосима и Либанијус скоро идентично описују последњу борбу римског цара Јулијана у Персији. Као и раније, дошло је до напада на зачеље римске војске, и она је почела да трпи губитке. Чувши за то, цар је без оклопа похитао да заустави даљи напад Персијанаца. Истовремено долази и до напада на предњи део, на чело цареве армије. Јулијан кроз ветар и прашину окреће коња и јури да помогне предњим јединицама. Тада, будући без оклопа и веће заштите, Јулијан бива погођен копљем с непознате стране. Копље пробија руку и ребра. Покушавајући да извуче копље, Јулијан сече тетиве на својим прстима и тешко рањен пада с коња. Његов лични лекар Орибасије из Лидије покушава да га спасе, али у поноћ Јулијан умире. Марцелин цитира његове последње речи којима завршава свој живот: „Немам због чега да се кајем, нити ме мучи сећање на неки злочин. И онда када сам био сатеран у мрак и тескобу, и кад сам прихватио царску власт, сачувао сам, како мислим, неокаљану душу, као да је у сродству с Боговима… Одлазим радостан, свестан тога да сам, где год ме је држава, уочивши опасност, бацила, као заповеднички родитељ стајао сам као камен, навикнут да газим вртлоге судбине“. Амијан наводи да на смртној постељи Јулијан није хтео именује свог наследника.[22]
Драган Петровић: О цару Јовијану и његовом времену – рат за душу
Аутор Романсе даје један други опис догађаја. Две армије су у тишини чекале почетак великог сукоба. Нико није говорио („ни птица се није чула“). Чекала се одлука царева о почетку сукоба. Када су сви у тишини чекали знак за напад, зачуо се тихи глас са неба: „Стрела спаса у табору Римљана. Зли ће се узети из његове средине! Мир ће владати међу царствима“. Страх је ухватио обе војске, а нарочито персијског цара. Тврдога срца Јулијан је почео да богохули на глас с неба. Окренуо се ка војсци говорећи да не обраћају пажњу на глас, да не би изгубили главу у бици: „То није глас од Бога, већ од Назарећанина који себе назива Богом, а ако је то стварно Бог, дозволимо Му да неким знамењем покаже знак свог божанства и ми ћемо веровати у Њега!“ Стрела с оног места одакле се глас чуо полете кроз ваздух и погоди Јулијана испод груди. Узевши крв из своје ране бацио је ка небу уз речи: „Напиј се, напиј се Исусе, од данас до сутра, заиста поврх божанства теби је дата и власт.“ Аутор Романсе каже да Јулијан на самртној постељи одређује генерала Јовијана за свога наследника на трону.[23]
У житију Светог великомученика Меркурија стоји да је у тренутку кад се после извршене заповести Пресвете Богородице о погубљењу Јулијана свети Меркурије појавио с окрвављеним копљем на икони, с које је претходно био нестао, Јулијан био прободен копљем непознатог војника који је после тога постао невидљив. Умирући Јулијан бацио је крв ка небу уз хулу на Христа и са речима: „Победио си, Галилејче“, и тако испустио душу.[24]
Усред Персије римска војска остаје без цара, без хране, без наде да ће се икад вратити из похода. Неки од војника помишљају да одбаце оружје и пређу на персијску страну. Јовијан храбри војнике позивајући их да се уздају у Бога у кога су се уздали његови оци, иначе ће постати робови својих непријатеља заувек: „Ја имам наду у Бога у кога су се моји оци надали, и уколико будете слушали мене и одвојили се од греха, и окренули се животу у Богу, и служили Њему свим срцем и свом душом, ни једна длака са главе вам неће пасти на Персијску земљу; приправите своје срце за Господа и он ће се борити за вас!“ Тог дана је Јовијан јавно исповедио да је Хришћанин и после његових речи охрабрена војска је хтела да га учини царем истога дана, молећи га да их изведе из тамнице ратног окружења без последица. Јовијан им је одговорио: „Да! Да, својим покајањем заслужимо милост Божију“.[25]
Кад је Сапор сазнао за Јулијанову смрт, послао је поруку римским заповедницима: „Бог вас је ставио под нашу власт и учинио нас победницима над вама, због вашег насиља према нама и гажења наше земље. Надамо се да ћете тамо помрети од глади, и да нећемо морати у борби користити наше мачеве или уперити копља у вас, али пошаљите нам вођу ако сте га изабрали.“[26] У књизи Јулијанова Романса се каже да им Сапор потом дозвољава да изаберу цара како не би имали изговор. Истовремено, Сапор шаље поруку Јовијану да је небески Бог Хормузд излио гнев на Римљане због уништавања Персије и обећава им освету.[27] У наставку писма цар Сапор даје предлог римској војсци, која ће то касније с радошћу прихватити, јер ће значити спасење за њих и поврх свега мир за оба царства: „Сазнао сам о Јовијану, вашем генералу, да је он човек ума и да поседује знање, свестан онога што је неопходно и да разуме правила и прописе владе. Он бира оно што помаже; мудро поступа са оним што је штетно, и ни у чему се не вара. Он је јак у моћи. Он има руку храбрости за рат. Дуго сам желео да имам неког попут њега, да га учиним другим у свом царству. Ако хоћете, учините га царем.“[28]
Так-е Бостан је археолошки локалитет у Ирану, на територији планине Загрос, где се налази око тридесет стенских рељефа и других археолошких остатака. Стенски рељефи су из IV века, из периода Сасанидског царства, стари преко 1700 година. Место је изабрано јер се налазило на путу свиле и каравана. Поред царева Адашира Другог и Сапора Трећег, постоје представе Сапора Другог, паганског бора Митре и врховног бога Ахурамазде или Хормуздa, како стоји у Романси. Централни и најпознатији рељеф је представа три личности великих димензија у стојећем ставу, од којих две стоје на мртвом цару Јулијану чије је тело уклесано испод њихових ногу.[29] У савременој науци они су идентификовани као пагански бог Митра, обасјан сунчевим зрацима, цар Адишар Други, вероватно као централна фигура, који прима венац или круну од цара Сапора Другог или Ахурамазде, који се налазе крајње десно. Постоји већи број теорија о личностима које заузимају централни део рељефа и крајње десно. Једно од размишљања је да су те две личности врховни бог Ахурамазда и цар Сапор Други.[30]
Божанство Митра, врховно божанство Ахурамазда и цар Сапор Други
Мртви цар Јулијан Апостата испод ногу цара Сапора Другог
Читајући текст Јулијанова романса може се претпоставити да се на рељефу налази, на левој страни пагански бог Митра, кога цар Сапор Други помиње кад пита магове и астрологе о тихом гласу, затим, као централна фигура, врховни бог Ахурамазда, Хормузд, с круном на глави, који је уклонио Јулијана у директном сукобу са Сапором, а чији глас је Сапор чуо, и на крају цар Сапор Други који стојећи заједно на телу мртвог римскога цара Јулијана са Ахурамаздом прима венац победе од њега.
Од тог тренутка мир ће завладати у оба царства, мир који није значио само престанак вековних ратних дешавања на територији Месопотамије и Персије, већ престанак прогона хришћана, како у Римском тако и у Персијском царству. Сва јављања светитеља и упозорења до тада, током Јулијановог владања, слила су се у тихи глас који је донео мир измученим људима и скоро зацарење православног римског цара Јовијана.
[1] Амијан Марцелин: Историја, Просвета, Београд, 1998. стр. 287
[2] Theodoret оf Cyrus ~ 455 AD, The Ecclesiastical History, L.2, C.15
[3] Сократ Схоластик, Историја: Chapter XX – The Jews instigated by the Emperor attempt to rebuild their Temple, and are frustrated in their attempt by Miraculous Interposition, стр. 169
[4] Genesis Rabbah 64.10
[5] Св. Амвросије Милански, „Писмо цару Теодосију“
[6] Salaminius Hermias Sozomenus: The Ecclesiastical History, comprising a History of the Church, from A.D. 323 to A.D. 425, A.D. pp 241.
[7] History of the Patriarchs of the Coptic Church of Alexandria, Peter to Benjamin (661), Chapter 8 — Athanasius I, the Apostolic, the Twentieth Patriarch (326-373) Severus of Al’Ashmunein (Hermopolis), History of the Patriarchs of the Coptic church of Alexandria (1904) Part 2: Peter I – Benjamin I (661 AD). Patrologia Orientalis 1 pp. 383-518 (pp.119-256 of text) History of the Patriarchs of the Coptic Church of Alexandria, Ii Peter I To Benjamin I (661) Arabic Text Edited, Translated, And Annotated Byb. Evetts Chapter Viii Athanasius I, The Apostolic, The Twentieth Patriarch. A. D. 326-373.
[8] Severus of Al’Ashmunein (Hermopolis): History of the Patriarchs of the Coptic church of Alexandria (1904), Chapter VIII, Athanasius I, The Apostolic, The Twentieth Patriarch; Житије светог Кирила Јерусалимског
[9] Ammianus Marcellinus: The Roman History, George Bell & Sons, London 1894, pp 287.
[10] Историја, књига 3 глава 20. Chapter XX – The Jews instigated by the Emperor attempt to rebuild their Temple, and are frustrated in their Attempt by Miraculous Interposition. стр. 169-170
[11] Историја, књига 5 глава 22. Соземен: The Ecclesiastical History of Sozomen, comprising a
history of the church from a.d. 323 to a.d. 425, Chapter XXII.—From Aversion to the Christians, Julian granted Permission to the Jews to rebuild the Temple at Jerusalem; in every Endeavor to put their Hands to the Work, Fire
sprang upward and killed Many. About the Sign of the Cross which appeared on the Clothing of those who had exerted themselves in this Work. стр. 758
[12] The Earthquake of 363 CE, The historical earthquakes of Syria: an analysis of large and moderate earthquakes from 1365 B.C. to 1900 A.D.
[13] Gregory Nazianzen’s Second Invective Against Julian тhe Emperor
[14] Теодорит: Историја, књига 3 глава 15. Теодорит Кирски: Theodoret of Cyrus ~ 455 AD, The Ecclesiastical History. Book III XV of the Jews; of their attempt at building, and of the heaven-sent plagues that befel them.
[15] Јулијанова романса, стр. 178.
[16] Сократ Схоластик: Историја, стр. 171.
[17] А.Марцелин: Историја, стр. 315-330; Зосима: Нова Историја стр. 33-37; Libanius: Funeral Oration for Julian
[18] Јулијанова романса, стр. 182.
[19] Јулијанова романса, стр. 190.
[20] А. Марцелин: Историја, стр. 331; Libanius: Funeral Oration for Julian; Теодорит: Историја, Chapter XX. Of the death of the Emperor Julian in Persia.
[21] Јулијанова романса, стр. 190 -193.
[22] Амијан Марцелин, Историја стр.340-341, Зосима, Нова Историја, стр.37 ; Libanius: Funeral Oration for Julian; John Lascaratos, M.D., Ph.D., Dionysios Voros, M.D „Fatal Wounding of the Byzantine Emperor Julian the Apostate (361–363 A.D.): Approach to the Contribution of AncientSurgery“
[23] Јулијанова Романса, стр. 198
[24] Житије светог великомученика Меркурија
[25] Јулијанова Романса, стр. 200 – 201
[26] Ал Табари: Историја, том 5; стр. 62
[27] Јулијанова романса, стр. 205
[28] Јулијанова романса, стр. 206
[29] https://en.wikipedia.org/wiki/Taq-e_Bostan
[30] Ahura Mazda and Shapur II? A note on Taq-i Bustan I, the investiture of Ardashir II (379-383)