Ако толико разматрана резолуција УН није била важна Колективном западу, коме је била потребна? Вероватно човеку који иде на београдске изборе 2. јуна
Председник Србије Александар Вучић држи заставу Србије у Генералној скупштини Уједињених нација на седници на којој се гласало о Резолуцији о геноциду у Сребреници (Фото: Ројтерс/Eduardo Munoz)
Cui bono? (Коме користи?)
Београдску штампу красе изјаве о лавовској борби и победи једног човека над целим Колективним западом. Укус на страну, такве изјаве су опасне. Тај натчовек је срдачан пријатељ амбасадора САД, па и самог портира америчке амбасаде у Београду. Ако тај лав у људском лику настави да даје такве изјаве, поменути амбасадор – или неко од његових саветника – може стварно умрети од смеха. То ће изазвати озбиљан дипломатски инцидент са бившом једином супер-силом и можда успорити, њему тако жељени, улазак Србије у НАТО. Џабе је Србија највећи снабдевач артиљеријском муницијом украјинских нациста. Све може да падне у воду. Боље бити умеренији. Уосталом, умереност је врлина.
Врло је чудно да о тако монументалном догађају, такорећи прекретници у светској историји, у Америци нико не зна ништа. Ако претражите странице Њујорк тајмса, последњи чланак о Сребреници који ћете пронаћи писан је 2019. године. Претрага о Резолуцији Уједињених нација даће вам неколико текстова о Гази, али ниједан о Сребреници. Њујорк тајмс нису само најутицајније новине управо згаженог Колективног запада, Њујорк тајмс је практично влада Колективног запада. Када Њујорк тајмс објави да нешто мора да се уради, под хитно се мењају закони широм Запада и сви политичари тог Запада понављају оно што им је речено. У том погледу, Колективни запад страшно подсећа на Србију. Елем, ако неки догађај није поменут у Њујорк тајмсу, тај догађај је толико безначајан да он практично не постоји. Изгласавање некакве Резолуције Уједињених нација о Сребреници, која се у Србији слави као највећи политички догађај у модерној светској историји, није поменуто у Њујорк тајмсу ни једном речју. То значи, да та резолуција за Колективни запад не постоји. Вероватно је било некакво гласање, али то је био трећеразредни догађај које су са пажњом пратиле само трећеразредне дипломате трећеразредних земаља. Те дипломате увек траже изговор да се увуку некоме, покупе дневнице и женама купе нове ташне и ципеле. Једина земља у којој се прича о том гласању јесте Србија.
Реакције таблоида у Србији на „херојску битку“ А. Вучића и „победу“ у УН
То нас доводи и до питања – ако толико разматрана резолуција УН није била важна Колективном западу, коме је била потребна? Вероватно је била потребна човеку који иде на београдске изборе 2. јуна. Он ће на тим изборима, захваљујући својој незамисливој храбрости и свим овим масним насловима о његовом турбо патриотизму, победити. Цела представа је направљена због тих избора. За разлику од победе над Колективним западом, за коју поражени неће никада чути, побеђени на београдским изборима ће деценијама плаћати цену свог пораза. Он ће тријумфовати на изборима и дочепати се 15 милијарди евра кинеског кредита. Кредит ће узети да би организовао Expo, једну мало већу пијанку са певаљкама. Певаљке нису тако скупе и већина тих милијарди ће ишчезнути у лондонским банкама. Без обзира шта се дешава са парама које су дали неком председнику неке земље, Кинези дат новац воде као дуг те земље. Паре ће покупити највећи патриота свих времена, али ће дугови бити државни, у овом случају српски. Кинески дугови се морају вратити. Змају није препоручљиво рећи „не“.
Нормално, питање је како је једна мала банана држава могла да организује гласање у Уједињеним нацијама. На сцену ступа Немачка. Та америчка колонија има трећеразредне дипломате, и један од њих је послат у Босну да не смета у Берлину. Тај човек не разуме зашто је у Босни и себе умишља као босанског везира. Једина мува у његовом тањиру је Милорад Додик. То је исти онај Додик који због своје велике популарности у народу смета београдском дахији. Немац и Новобеограђанин имају заједнички интерес. У својој глупости и покварености сетили су се Сребренице. Промовишући лажни геноцид у Сребреници, та два човека мисле да ће се решити Додика. Сличне марифетлуке изводио је некада Слободан Милошевић, велики узор данашњем српском властодршцу. Својевремено, Милошевић је радио све могуће да се отараси Караџића, који је за разлику од Милошевића био стварно омиљен међу Србима. Заједнички план, назовимо га београдско-немачка иницијатива, поменути немачки дипломата однео је у Сарајево где столују још глупљи и покваренији од њега. Ови су план прихватили, пошто је „немачки” и били бескрајно захвални што им је дозвољено да плану додају и босански придев. Позориште је почело. У пар махова представа је одлагана да би се приближила београдским изборима. Да ствари негде не запну и да осигура подршку једне важне чланице Колективног запада, београдски дахија отишао је у Париз. Тамо је продужио закуп београдског аеродрома тотално некомпетентној француској фирми на још 26 година. Затим је обећао да ће српска војска потрошити задњи евро на прескупе и потпуно неупотребљиве авионе и ко зна шта још. Французи су разумни људи и кад им неко понуди толике паре, подржаће и ту немачко-београдско-босанско-херцеговачку резолуцију о лажном геноциду у Сребреници. Успут, Французи о томе шта се дешавало у Сребреници знају све, чак и боље од било кога другог, сем разуме се Американаца који су све то смислили. Француски официри су у Сребреници буквално златом платили седам или осам убица некакве диверзантске јединице састављене од представника свих југословенских народа да би ови ликвидирали неколико десетина или неколико стотина муслиманских заробљеника. Лешеви су били потребни том француско-америчком удруженом злочину да би били подметнути као лажни доказ српских злочина, односно геноцида. Када је та југословенска диверзантска група прекинула међусобну тучу око поделе злата, њихови француски и амерички наредбодавци су их склонили чак у Африку. Тамо су годинама били оно што су били и у Сребреници, страни плаћеници. И, претпостављамо, убијали Африканце.
Кристијан Шмит: Вучић има потпуно другачије мишљење од Додика, који размишља као Путин
Оригинална, немачко-београдска иницијатива се појавила као још један згодан параван из кога ће Француска сакрити своје злочине и постала је немачко-француска иницијатива. Остале земље Колективног запада, односно њихове трећеразредне дипломате које по казни седе у Њујорку, када таква резолуција стигне до њих, по уходаном механизму глупости и слепе мржње, гласају за било шта што делује антируско и антисрпско, па чак и ако таква резолуција потиче из српске престонице. Балкански чанколисци, разни Северно-Македонци, Монтенегрини, Хрвати и Словенци, размишљају и делују на исти начин.
Коначно, у моменту када скупштина Уједињених нација изгласава ту резолуцију о наводном геноциду у Сребреници, наш супер херој са почетка приче даје свој коначни допринос. Будући вишеструки народни херој маше заставом државе Србије и пред целим светом повезује француско-амерички геноцид у Сребреници са државом Србијом. Пре тога, та резолуција није ни једним словом поменула ни Србију ни српски народ. Пред целим светом, Александар Вучић, лажни геноцид у Сребреници, али прави акт непријатељске пропаганде против српског народа, нераскидиво повезује са државом Србијом и својом заставом практично изјављује да је Србија одговорна за геноцид у Сребреници. Његова главна домаћа саветница, председница Београдског усташког клуба церека се на столици иза свог Поглавника и све бележи на свом Ајфону. У Београду, послуга тог човека глуми владу Србије, пажљиво савија заставе Србије да се случајно не виде бела и плава боја и кити се комунистичким црвеним покривкама. Општи тријумф. Победили су на изборима. Пијанка може да почне. Где су певаљке? Где су кинески банкари?
Извор: Фејсбук
Аутор је доктор физике, дипломирани инжењер електротехнике и предавач рачунарских техника на Бостонском универзитету