Дасмо ти траву, сунце на стени, / расти од мора па све до Дрима, / ал виноград припада мени, /вину, деци и славним прецима
Винча код Тополе (Извор: Фејсбук)
Прапредак још лозу је садио,
иако слугу иште, а не господара,
на песку је виноград градио,
снујућ песме, а не брдо пара.
Деда је у камену клесао,
земљу златну руком разргрнуо,
ту под конац у зноју зидао,
врењу и зрењу камено рухо.
Отац је кућу градску спремао
у подрум сместио бачве бесне,
рујно жедним и нишчим левао,
из капи сунца точио песме.
Лозу сам свету и сам садио,
старих сорти од Скадра калеме,
монах ми по писару пратио,
сласне доле сачува нам племе.
Теби, врзино, ништа је време,
где земљу такнеш, ти корен пустиш,
из једне лозе посејеш бреме,
стереш бодљикав корова густиш,
ал ти ипак нудим савез части,
срећна буди на томе што имаш,
па ће ти племе расти и цвасти,
место гнева ударце да примаш.
Купи се кући, клета купино,
нисам те звао нити сејао,
овај сам камен кречни за вино
у прах млео, на ветру вејао.
Дасмо ти траву, сунце на стени,
расти од мора па све до Дрима,
ал виноград припада мени,
вину, деци и славним прецима.
Винча код Тополе, 3. 4. 2024.